Српски сион

8Р 36.

„СРЦОКИ

Оиом.

611.

колико им је нотребно, тада они не би прије свега тежили за новцем и добром, које у истину не може вјечно усрећити, него за побожношћу и врлином, које заиста вјечно усрећавају. — 0 заиста, заиста, благ. Хришћани, сиромаштво није највећа несрећа, а богатство није највећа срећа. Али то је највећа нссрећа, ако је ко зао и порочан; али то је највећа срећа, ако је неко добар и нун врлина. Доћи ће вријеме, кад Ле свијет ироИи са свом својом радости и величанством^ али такођер са свом својом бригом и нуждом, — вријеме, кад богат није више богат, и сиромах није више сиромах, — али ко вољу Божју чини, тај остаје у вјечности.

Преглед дрквених уредаба о еветим тајнама. С руоког превео и попунио: Ст. С. Илкић. ГНаетавак) 3. Свештенство. Раеправљајући о свештенству као тајни, прегледаћемо дрквене одредбе које се односе а) на добијање свештенства, односно на избор и рукоположење свештенослужитеља, б) на духовна права и дужности свештенства, в) на живот свештенослужитеља и г) на случаје у којима неки свештенослужитељ напушта свој чин. 1. Оиштв одредбе, које се одпосе на избор личности за свешшенство. Сходно важности свештенога чина, Црква је још у најстарија времена донела на-јстрожија правила, да се у свештенство имају узимати само достојни људи. Правила та тачно пропиеују и одређују физичке, духовне т. ј. умне и моралне особине, као и разне спољашње прилике друштвеног и приватног живота оних, који се желе посветити свештеноме позиву. Оазнање, да је црквеноме пастиру неопходно потребна зрелоет ума, постојаност у вери и у врлинама, разборитост у мишљењу, суђењу у поступању, сем тога велика важност и множина дужности као и потреба да се цео човек посвети на службу Богу и Дркви — руковођаше Цркву те је донела опште правило, да се достојна лица тек у зрелом добу могу посвећивати на високи степен свештеничке службе. Већ у књигама апостолских установа наилазимо на правило, да за ецископа не

треба никога руконолагати пре но што наврши педесет година, сем случаја да неко добије особени призив с неба, или да, се одликује ванредним духовним даровивла и врлинана. 1 На почетку четвртога века сретамо се међу саборским правилима и с таквим, које одређује, да презвитер не сме бити млађи од тридесет година, а ђакон од двадесегипет. Ова одредба потврђена је и правилима васељенских сабора (Неокес. 11., Карт. 22. 2, VI. вас. 14. 15). Правила поменутих сабора не говоре ништа позитивно о годинама које су потребне за епискоиство; али већ из иравила која ироиисују године за презвитере јасно је, да године које су потребне за епископа, свакако морају бити старије од година које се захтевају за ирезвитера. По законима цара Јустинијана кандидат за епископство не сме се бирати пре тридесетипете односно тридесете године 2 Општи принцип саборских правила је, да без обзира на личне умне и моралне особине, никога не треба брзо рукополагати у свешгенички чин и не пре, него што дотични прође све ниже црквенослужитељске стеиене, те у сваком проведе извесно време. Особито су у овом погледу строга она правила, која се односе на избор епископа Шести помесни, Сардикски сабор овако говори : „мора се најтачније и најмарљивије пазити, да, кад се какав богати или учени из грађанскога звања нађе достојним за епископа, не треба таквога посгављати дотле, док није сасвим прошао службу и чтеца и ђакона, и презвитера, како ба ирелазећи сваки поједини стеиен, ако се достојним покаже, могао поступно подигнути се на висину епископства. И за сваки степен чина мора бити свакако оставл>ена не мала трајност времена, да се узмогне испитати и вера дотичнога, и његово добро владање, и постојанство, и кротост, како би, ако се нађе достојним божанственог свешгенства, удостојио се највише части. Јер није умесно, нити знање или лецо опхођење на то овлашћује, да се на брзу руку и олако одлучује, те одмах с места поставља епископ, презвитер или ђакои; јер би таквога са свим умесно могли сматрати новокрштеним, особито пак, кад знамо, да је и најблаженији апостол, који је учитељем незнабожаца био, осуђивао пренагљена постав1 Соп81И. арозк. 2, 1. 2 ЈиаЦп. поу . 123, 1. и 137, 2.