Српски сион

Б р . 40.

„ОРПСКИ ОИОН."

С -ГР. 673.

редба, која би могла за собом повући отуђење, умањење шш иогоршања манастирског добра. Да манастирска братства своје са уживањем манаст. добара скопчане дужности увек врше с једне стране, с друге стране пак да се приходи манастира сходно своме опредељењу употребљују и добра и зграде у добром стању држе, на то пази сама црква, у првом реду иреко епархијског епископа и епархијске власти, у другом реду преко митрополита. Будући дакле, да добра манастирска имају ирироду фундационалних добара, то иста од дели фундаци.је отргнути није слободно. Против таквих наређења, која би смерала на то, да се манастирска добра од својег опредељења отргну и на друге цели употребе, штите манастире како државпч (нриватноправни) тако и црквени закони. Но имање манастира има се зато, што су манастири црквени заводи и што иотпомажу цркву у домашењу њене васколике цели, уједно и у другом реду сматрати и имањем целе цркве, т. ј. оне цркве, под заштитом које стоје, а које значај на себи носе. Воттшт еттепз дакле припада целокупно.ј партикуларној цркви. Пошто су горе поменути 25 манастира на земљишту овопределне српске прав. митрополије и у крилу сриске цркве постали и пошто исти, сриску иравосл. цркву у достижењу њених цели потпомажу и вернима сриске иародпосши на утеху служе, зато се имање поменутих манастира односно упитна манастирска добра имају сматрати имањем православне ериске народне цркве. То је дакле одношај манастира и манастирског имања према цркви. Како правосл. црква схвата опредељење манастира и карактер манастирског имања, о томе нека сведочи наређење канона 24. васел. сабора Калкидонског 3.) Да се иза предпоследње алинеје, која се завршује речима: „побити тим путем" уметне сљедеће: „Наистом приватно и црквеноиравном основу, на ком стоји манастирски посед и имање, стоји и посед и имање црквених општина; како једно тако и друго чини — као имање оиредељено на известну црквену цељ — својипу те цељи, којој, докле год она постоји, својину ту отргнути и узети није слободно, како на једно

тако и на друго пази истина црква, али ни с једним ни с другим не може ова по својој вољи располагати, јер ова добра ипак онда деволвирају на целу цркву, кад се — с престанком своје конкретне цељи — на ову више употребити не могу. Ко овоме противно брани, тај мора признати и то, да је сабор властан и црквеним општинама добра њихова узети и нриходе им комасирати, односно на другу цел, а не на коју су одређени, обратити Али као год што цркв. општине тако располагање с њиховим иметком трпиле не би, исто тако не трпе ни манастирска братства да се правима њиховим ма и најмање уштрб нанесе.* Бр. Син. 38. Прочитана је нретставка (X.) срп. ирав. нар. цркв. сабора на Њ. Преузв. г. кр. уг. министра председника Коломана Тису у погледу наредбе вис. кр. уг. председништва министарства од 30/9. 1876. бр. 1508 издане на темељу најв. решења од 26/8. 1876. Од изјаве мњења за представку ову уздржати се, пошто она расиравља иоложај и одношај високе владе према автономији срп. ирав. цркве, а овоодносно становиште своје обележити надтежи самој високој влади, и пошто с друге стране није у позиву Синода, да постојећу црквену автономију штити, пошто старање о држању исте надлежи, у смислу § 18. т. I. саб. устројства, сабору. Саоиштио протопрезвитер Јован ЈеремиЋ. * У дотичном Синодском записнику не стоји: но чијем предлогу су ове измене примљене и учиљене; али држимо да не грешимо кад автором њиховим сматрамо блаженоупокојеног енископа Теофана ЖивковиНа.

Преглед дрквених уредаба о еветим тајнама. С руског превео и попунио: Ст. С. Илкић. (Наетавак.) Православна-католичка источна Црква никада није наређивала својим свештенослужитељима да не смеју живети у браку или да после руконоложења растргну већ ностојећи иравилан законити брак, Апостол Павао јасно одсбрава свештенвчки брак, уз једини захтев, да он има бити један и частан (I. Тим. 3, 2. 12. Тит. 1, 16). Шта више, посгоји и такво аностолско правило, које изрично забрањујо