Српски сион

С тр . 674.

„СПРСКИ

СИОН.

Б р , 40.

свештеницима, да под изтовором побожности напуштају своје законите жене, а за оне који се овој наредби противе наређује, да се имају лишити чина (апост. нрав. 5). Овим нравилом изражена је та мисао, да частан и Богом благословен брак, сам по себи не стоји у опреци с достојанством и дужностима свештеничкога чина, и да се у насилном кидању супруштва — ма и под изговором нобожности, — манифестује осуде достојно гнушање од брака. услед чега (гвушања) свештеник — противно иозиву своме — постаје нарушилац темељног закона црквеног, по којем брак ваља да је нераскидљив. Аностолска правила уопшге осуђују и сматрају за нротивно духу хришћанскоме, свако туђење свештеника од брака, када се у том туђењу не манифестује истинска тежња за нравим девичанством, већ гнушање од брачнога живота из уверења да је такав живот нечист, или у тежњи да им он не спречи задовољавање грубих и ниских страсти (апост. прав, 51). Када су неке јеретичке секте првих векова (манихеји, маркиЈонити, евстатијани, и др.) гнушајући се од брака понижавали досгојанство ожењених свештеника, Гангрски је сабор (340. г.) донео следеће иравило: „Који тврди у погледу једног ожењенога презвитера, да не треба, кад такав свршава литургију, примати причешће од њега, нека је анатема" (прав. 4). На првом се васељенском сабору нодробно расправљало о свештеничком браку. Закључак саборски гласио је, да се свештенички брак не може осудити и да се од свештеника не може захтевати да живе безбрачно, само је забрањено да ни једно свештено лице ее сме имати у дому својем доведену женскињу (аиуесаахш) сем најближих сродница, као што су; мати, сестра. тетка или таква женскиња која је слободна од сваког иодозрења (I. вас. прав. 3). Саборски закључак у овом погледу односи се на безбрачне свешгенике, те се у правилу не оеуђује законити брак, већ само држање доведених т. ,ј. страних женскиња, које под разним изговорима живе у свештеничким домовима. Према томе је цељ наведене саборске одредбе та, да се сачува од свакога приговора у друштву нараветвеност безбрачних свештенослужитеља. Наведена саборска оцредба изводила се у Цркви најетрожије, тако, да се оним свешгеницима који се нису хтели растати од женскиња с којима су

живели, ма да нису били у преступним одношајима с њима, забрањивало свештенодејствовати (Вас. Вел. нрав. 88). На саборима четвртог и петог века установљено је, да и они свештеници који жчве у правилном часном браку, имају бити уздржљиви као шго приличи чину им, а особиго да пазе на то, нре него што ће нриступити да врше свете тајне (Карт. 3. 4. 34. 81). Али када је римска црква завела закон о безбрачносги свештеника (соеШзаШз) и захтевала да већ посвећени свешгеници оставе своје законите супруге, тада је шести васељенски Трулски сабор осудио ову новштину и донео ово правило: „Сљедећи староме правилу апостолеке уредбе и чина, хоћемо да нородично живљење свепггеничких особа, кад је оно по закону, буле и од сада у напред на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се лишавају њиховог кад је време узајамног општења. 11рема томе, који се нађе да је досгојан рукоположења за ипођакона, или ђакона, илн презвитера, таквоме никако нека не б)де запреком да се постави на. тај степен, ако са законитом својом женом живи, и од њега нека се у време рукоположења не захтева да очитује, да ће се уздржавати од законитога онштења са својом женом, како тим не би били узроком, да се вре^а Богом усгановљени и Његовим нрисуетвовањем благословени брак; јер глас Јеванђеља казује: шго је Бог саставио, човек да не раставља (Мат. 19, б), а апостол учи: брак је чаеган и ностеља није нечиста (Јевр. 13, 4.) и опет: јеси ли се привезао за жену, не тражи да се разрешиш (I. Кор. 7, 27). А који се усуди, противно аносголским правилима, лишити свезе са законитом женом : нека се одлучи" (прав. 13). Исти је овај сабор, услед већ наведене римске новштине, подробно иснитао и ироучио местне обичаје осталих цркава у овом иогледу, а особито се је зауставио на правилима цркве Африканске, чија иравила ниеу била довољно јасна, те су нагињали нравилимаримеке цркве.* * Картагенцки сабор донео је н. пр. ова иравила : „Нека ее уетанови, да се морају уздржавати од жена и чувати нараветвену чиетоћу и епиевоц и иреавитер и ђакон и сви који се додирују светии,е" (ирав. 4). — „Ииођакони који се додирују св. тајана и ђакони и ирезвитери такође и еиископи, по правилу које ,је својствено свакои овои стеиену, нека се уздржавају од својих жена, и нека буду као да их и немају: не учине ли то нека се свргну