Српски сион

Б р . 40.

,СРПСКИ

СИОН."

(Ј тр . 675

Поред свега тога сабор је на основу објаснења Африканских епископа, који су присутни били на Трулском сабору, примио и нотврдио правила њихове цркве али само у ошнтем смислу, ио којем свештениди не треба да се растављају од својих супруга, већ прилагођујући брачни живот високим захтевима свештенога чина, ваља да се уздрже од оиштења са својим женама у одређено време, т. ј. када се спремају за свршаваље светих тајана (в. наведено правило Трулског сабора). Но како се дознало, да у Африканској цркви има и таквих свештеника који су својевољно и уз пристанак својих жена давали узајамне обете уздржавања, те се нису растављали од својих супруга него су и даље заједно живели, сабор није одобрио овај неопредељени и дволични супрушки одношај, него је узимајући у обзир местни дозвољени обичај Африканске цркве дозволио, да се Африкански клир уздржи од супруштва, уз услов да клирици у будуће не могу живети са својим женама ни под каквим изговором, да би иста разлика послужила као доказ и јемство чистоте датих обета (VI. вас. 30). На тај начин је шесги васељенски сабор нозитивно и коначно узаконио правила о свештеНИЧКОМ браку. (Наставиће се). са дрквепога чина. Остали причетници нека се не приморавају на ово" (ирав. 34). — „Нашло се за добро, да се епископи и нрезвитери и ћакони, сходио цравилима својственим њиховим степенима уздржавзју од жена. које већ имају: а ако то не учине, нека се одлуче од црквснога чина, а остали иричетници нека се не приморавају на ово. Ади треба чувати обичај сваке цркве" (прав. 81).

Црквени музеј у Цариградекој Патријаршији. 0 томе пише „Царигр. Гласник" ово: „ГГрошли пуг доиели смо белешку о намери ГБ. Св. иатријарха Јоакнма н Св. Синода, да у Патријаршији оснују нарочити црквени музеј. Одмах после тога нашег саопштења патријаршиШ1 лист „Еклисијастики Алитија" у 37. броју донео је службену објаву, у којој се каже: да је Св. Синод у носледњој седаици усвојио нредлог Њ. Св. Натријарха н донео одлуку, да се у Патријаршији установн црквенн археолошки музеј. Основна мисао тој одлуци је, да се у тај музе) нрикупе и саберу све свештене старине, које се данас налазе разасуте но црквама, манаетирима, њиховим

библиотекама и у онште по епископијама. У те црквене старине рачунају се: старе књиге свпх врста, рукописне п штампане, св. сасуди, имоаи. рукопнси итд. Службени лист ГБ. Св. Патријарха и Синода вели у тој објави и ово: „На основу овога решења нослаће се кроз кратко време синодална окружница свима митронолитима, владикама и манастирима, и њом ће се наредити, да се предузме све што је потребно како би престало даље оскврњење у нротнвхрпшћанско н антииациоиално отуђивање најсветијих црквених старина у корист писких личних интерееа и на велику штету црквеног и народносиог управног тела." Даље се у тој објави наводи, како се о тој одлуци јавља свима, којих се она тиче 5 у напред, да нико не сме нншта отуђити од тих црквенпх старина, и да ће сваки, који то не посдуша, бити строго кажњен. Под другим околностима и кад би се ова намера тицала само грчких манастира, она би била похвална, и њеном извршењу не би стојало ништа на путу. Сваки добар син цркве зна, да црквене старине, које су у исти мах и светиње, ваља чувати и предавати потомству у свем очуваие. Исто тако сви се ми слажемо у томе, да би Васељенска Патријаршија требала да има и извесних позитивнијих обележја и потврда тога свога назива, које бн. тпме што у Патријаршији постоје, чиниле, бар донекле, свој моралан утицај у корист свих нлеиена у окриљу Патријаршије. Али такво обележје најмање је црквени музеј. Да се установи један такав музеј, као што је овај о коме је реч у службеном патријаршиском саонштењу, требало би имати на уму извесне обзире, који се не могу и не емеју обићи, и извесне тешкоће, које се савладати не могу. Пре свега ваљало бп нромислитп шта би врхоховна црквена управа могла тражиги са извесшш правом или бар са извесним разлогом да јој се за музеј пошље, на да се само то тражи и то од грчкпх маиастира, и да се нреко тих граница ие иде. Ваљало би у напред обележити поименице шта би се музеју могло нослати од старина које даиас постоје, а именовати оне, које би опет ваљало и даље оставити црквама и маиастирнма, чија су својина. Многи нравославпи манастири одржавају свој углед и своје чувеио нме баш збиркама тих светих утвари, н од њиховог би се сјаја одузело, кад би им се те светиње одузеле. Осим тога ваља нмати иа уму, да су те утвари купили или сами маиастири својим новцем за своје потребе, или су их поклонили нобожпп људи 113 њнхове околипе за вечац