Српски сион

Счр. 676.

Б р . 40.

споаен своје смерности према храму, у којем је њи!ова душа молитвама увек добила окрепљења, наде п утехе. Због тога манастирске управе ие би смеле те предмете ни уклањати из храмова, ни испред побожиих погледа пастве, а можда и оних још живих лица, која су те поклоне и учинила. Има, између осталих, још један разлог, који упућује да се ти важни дрквени предмети не отуђују. То је дубоко укорењено и оправдано уверење побожног света, да оно што се дркви поклони од украса или нажештаја, остаје у њој као вечити сведок љубави према цркви и њеној светој моћи и заштити. Ако би сад отуђењем тих ствари показали смерним Хришћанима, како се на ту њихову љубав према домаћој цркви не може обраћати довољна пажња, каква се стотинама година обраћала, јер те њихове дарове цркви или манастиру треба слати неком далеком музеју, о чијој користи народ не може никад имати схватање које се жели, зар то иеће бити разлог да ти побожни људи престану својом љубављу, израженож у разним даровима готово вечите трајности, украшавати храмове Вожје? Ми држимо да ће ови разлози допринети, да се горња намера сведе у најуже границе, и ми ћемо за то бити искрено благодарни Св. Синоду." Становиште, изложено у овом разлагању „Ц. Гласника", сасвим је коректпо, са општег правног и црквено-практичног, тако и са посебног српског нациопалног гледишта. „Србобраново" џилитање. „Србобран" се љути на изјаве свештенства Горшо-Карловачке дијецезе. Како да се и не љути. Те изјаве доказују, да у томе свештенству нема „огорчења" о којем „Србобран" обично снева после информација, ко.јима га заводе неки малконтенти. Наиротив, те изјаве доказују, да постоји „оправдано огорчење" против Србобранових халуцинација и у њиховој несвести безобзирног џилвтања на енископа н подваљивања свешгенству. Без да нам „Србобран" каже, уверени смо колика би радост његова била, да су те изјаве нротив епискоиа. Смер Србобрановог најновијег џилитања и јесте, да у том цравцу раздражује и народ тамошњи и свештенство. Радећи у том смеру, он га прикрива тиме, што терорисзње и деморалисање нодмеће другоме. Али истина се сакрити не да. „Србобран" терорише и хтео би да деморалише свештенство у Горњо-Карловачкој дијецези непосредно,

а посредно, и по другим деловима Митрополије. Његово писање доказује то. Васада га не ћемо анализовати,јер не ћемо полемике. „Србобран" вели, да му није до личне борбе. Нека буде и тако. Али свакако му је до борбе начеоне. А зар се начеона борба води тоном и начином, каквим је води „Србобран" ирема високопреосвештеном епископу Михаилу? Или је то борба страначка, која губи сваки обзир, не номишљајући на иоследице тога безобзира? Или то све има бити спремаље земљишта и припремање духова за борбу, која има тек да отпочне пред изборе за народно-црквени сабор? Како се та борба — с извесне стране — води, видели смо 1897. г. Какве су њене последице биле, зар их је заборавио „Србобран" ?! Треба о њима да размишља веома често. И ако хоће да поступа по диктату зрелог и родољубивог о томе размишљања, сломиће увек перо пре, него што би написао уводне чланке, какви су у 169. 207. и 215 броју његовом. Нека и ,,Србобран," и когод хоће, води јавни надзор и критику о радњи и у Г. Карловачкој дијецези. Јавног мњења је то дужност, а јавних интереса корист. Али нека се то чини хонетно, родољубиво и на основу исправних информација — које нису непристуиачне — и постојећих чињеница, које је доброј вољи лако сазнати. Кад се суд изриче, нека се наведу те чињенице, а не просипа бесомучна грдња и нотвора. Нека и „Србобран" изнесе на јавност сва акта и факта на основу којих је досад писао; 1., о драстичним иримерима у Г. Карловачкој дијецези у псгледу том, да су дисциилинарна правила уперена против самосталности, цротив исповедања слободног уверења нашег свештенства; 2 , о пуко.ј самовољи и тероризму; 3., о деморалисању тероризмом; 4., о кидисању на самосталност свештенства; 5., о хајки на свештенство; 6., о генералном инквизитору; 7., о манитим истрагама, којима се на истребљењу свештенства ради; 8., о ходању десет година сгранпутице; 9., о бруки автономној; 10., о оправданом огорчењу у народу и евештенству;