Српски сион

С тр . 704. „СРПСКИ

ха. Кад су праоци и ђедови наиш нонајвише страдали и прогањани били долазише св. црквама и манастирима, ту су налазили утјехе увијек, ту су налазили нове укрјепе, нова нолета, да наставе борбу, борбу свете слободе. Па и синула је слобода иза црна мрака, заблистао данак иза ноћи тавне. Ко нас је спасао, ко нас је сачувао, па до данас одржао дично име ерпско? Нитко други, браћо мила, него наша св. мати црква, коју баш због тога више „љубити морамо него свјета иуци остали " Тим ћемо начином достојније данас очитат' опјело својим покојницима, ако будемо очували аманете њихове : в.јеру нашу православну и дичну своју народност срггску. На даље нам црква мати пружа чашу љубави своје: Погледајте св. иконостас у цркви, то је књига и за оне који читат' знаду, то је књига и за неписмене. Ено горе Господ храни што су хлеба гладни; ено Господ слијепце лиЈечи, да им вид иоврати; бно Господ Наинску сироту тјеши, па јој јединцу живог иовраћа; ено Господ у самртним мукама говори Оцу небесноме своме, да опрости мучитељима својима: „Оче опрости им, јер не знаду шго чине." Пред свима тима св. сликама запалисмо и ми, браћо, кандило љубави, подигосмо мирисави облак од тамјана наших молитава и ужегосмо воштаницу свјећу св. вјере наше. Па кад дођемо, браћо, из цркве кућама својима и ми нахранимо гладне, напојмо жедне, печалне утјешимо, одјенимо босе и голе, да тако достојни чланови будемо св. наше православне Христове Цркве. Пружимо помирницу руку онима који нас мрзе, благословимо оне који нас клевећу, загрлимо оне који нашу савјест и наше танкз осјећаје санињу мрежом ниске нодлости, свима, тима довикнимо: „Оче опрости им, јер не знаду шта чине." Па тиме ћемо показати свјету, да смо достојни Госиодњи ученици, јер имамо љубави међу собом, тиме ћемо показати свјету, да је српски народ и поштен и свјетао као свјећа крснога имена и чист ко избор — пшеница свечарског кољива! Православна наша српска црква, рекох, дала нам је заједнички свима своје даре, но чека од нас за то и уздарја. Пролистајмо, браћо, часком странице сриске историје своје, што у чврстој вези стоји с народном нашом црквом нравославном. Мало би нам користило знати ако

ОИОН\ Б р . 46.

знамо да је цар Лазо изгубио главу на крвавом пољу Косову, бранећ вјеру и слободу златну, ако и ми сваки не би био и волЈан и спреман вратит' мајци дарак за уздарје, дати живот и крв своју, иопут цара 1азе, за крст српске цркве православне, за знамење крста од три прста. Мало би нам користило знати ако знамо, да је цар Лазо у очи битке на пољу Косову запалио воштаницу свјећу, приправио свечарско кољиво у славу Амоса, пророка, свог крсног имена, ако и ми, попут њега, не би славили крсна имена својз , то дивно обилежје српскога народа. Мало би нам користило, браћо, знати ако знамо, да је на позив цара Лазе похрлио цео српски народ на Косово поље убојито, да обрани домовину од нападаја, непријатеља домовине, ако и ми, овдашњи Срби, не би били СЕаки час и вољни и спремни додати своју крв и живот за узвишеног нашег Цара Краља Франца Јосипа I., и његове интересе а и за своју драгу цомовину! Ми Срби посвједочисмо нуно пута ово, а ако се прилика пружи. и опет смо спремни. Мало би вам, љубазни, користило знати, ако знамо о љубави и пријатељству Косанчић Ивана и Топлице Милана, ако ба по својим кућама укинули пријатељске и родбинске везе, и ако се не би увјек сјећали оне дивне ријечи: „На кумовски плот и наслонити се ,је гријота!" Мало би вам, ви срнске мајке, користило, знати, ако знате, о доброти Косовске ђевојке, која је прво сунца и зорице ране уранила на поље Косово, залагала рањене јунаке и крваве ране повијала, ако и ви у својим кућама не будете добрим својим примером у поштењу, мару и вредноћи иредњачиле својој дјеци, ако их не будете училе, да се дижу прво сунца и зорице ране на посао, но прво нек се опомену Бога и Његова трисветог имена. Ето, браћо, то су нричала Марчанска звона. А ко су та звона Марчанска, а ко је та Марча? До сад су причала звона, а сад ћу ја наставити њихово причање. Погледајте гору Малагђију, ногледајге горе на брдашцу, још се виде тамо рушевине од негдашње Марче манастира. 1580. године Митрополит Гаврил Аврамовић подигао је на брдашцу томе малену од дрвета цркву у част св. Арханђелима Михаилу и Гаврилу, што је