Српски сион

Стг. *?65.

иосле 1657. г. за владиковања Саве Станисављевића замењена великом зиданом дрквом у наоколо с калуђерским ћелијама. У то вријеме зли духови од овога свјета бацише око на ту светињу Србинову, те ночеше ровати и радити, да се Срби одрекну св. вјере своје нравославне и да приме унију. И нашло се је, на жалост, баш неколико и одпадника првака, који се иоунијатшие, изгубивиш образ и иоштење, и сад дође онај тужни дан 3. децембар 1738. г. кадно дадоше у вјечна времена манастир Марчу унијатима. Нипгга није вјечно; од камена ником ни камена. Марчз више нема — а срце наше живо с рушевина манастирске цркве иренијело је ево овој св. цркви своју љубав и приврженост спрам православне цркве — овој цркви, чији стогодишњи спомен данас прослављамо. На овом мјесгу најпре бијаше црква малена од дрвета, но наши дични ђедови замјенише дрвену с овом зиданицом црквом, подигавши тако сами себи вјечни спомен на овоме свјету, а на оном тим дивним спомеником ухватише својој души мјеста. На мјесту манастира Марче за који дан подигнути ћемо крст, да обиљежимо мјесто на коч некад св. олтар бјеше, ако нам Бог и срећа даде настојмо, да нодигнемо тамо ма и најмању цркву, да иокажемо и докажемо свјету, да и ми прошлост, ма и тужну, уважават' знамо, да покажемо и докажемо свјету, да и ми у вјери отаца малаксали нисмо. Ти видљиви знаци, које ћемо ако Бог да подићи, биће нутоказ нашем потомсгву, којим путем треба да иде; тај видљиви знак с наше стране биће спомен врх гробница нашијех отаца, челик-бораца, који су храбро вјеровали за крст часни, вјеру православну! А сада, браћо, отресавши од себе прашину греховну са иутева од овоГа свјета уздигнимо ум свој и мисли своје престолу вјечног Бога и замолимо га: Боже нашијех отаца, неисцрпима пучино мудрости разуаа и доброте, погледај одозго на нас са престола славе царсгва свога. Подпгни десницу св. руку Твоју и благослови српски народ и светиње његове. Боже вјекова нодај народу српском в.јечиту могућност, да у својој цркви свето име Твоје слави, јер српски народ не зна се клањати другому Богу и нростирати руЕсу својих пред лицем туђијех жртвеника. Боже чудеса, који си раздјелио цр-

вено море и провео кроз њега род Јеврејски потопивши Фараона и силу његову, излучи и одијели од нас лажне духове и пророке од овога свјета, што нас на зло маме. Потопи и душмане наше, но не смрћу да им спаса нема, већ их милостиво оживи новим животом, да се снасу и препороде у јединој спасоносној цркви нравославној, да теби свиза,једно служимо свја дни живота нашего. Изведи нас све на пут истине и правде Твоје, па нас поведи и уведи брод нашег живота у необуреваемо пристаниште, у луку свету Твог блаженог горњег живота, гђе нема плача, вапаја и уздаха, туге и болести, но гђе је — живот беоконачни. Амин!

Педагошке иекрице. — ХС. IX Поб^донооцевт. превео Драгутин Драгојевић свештеник. (Наставак.) XVIII. Буди природан. Говори тако, да те јасно разумеју они, којима говориш. Прематоме, кад говориш, не полази од свога „ја," не мисли о себи, већ о онима, коме говориш; у њих се живот развија, њима говори живу реч. XIX. Избегавај апстрактности, чува,ј се силних правила. Деца, претоварена множином правила, обично отунљују и равнодушном постају, XX. Учитељ нека зна, да му је позив узвишен и да, га не сме несавесно вршити. Сваки учитељ нека добро запамти ово: 1.) Кад ученик скидањем капе одаје попгговање учитељу своме, тада поштовање то не опажено не сме остати. 2.) Учитељ не сме седети на месту свом климајући се или рукама о сто иодбочен. 3,) Ни ученик пред њим, ни он пред учеником да не стоји с рукама у шпаговима. 4.) Учитељ рикада да не одоцни, а увек последњи из школе да излази. XXI. Кад слушаш наше учене иедагоге, они веле, да им њихова научна правила дају у руке универзална средства, да учине што им је воља се живим материјалом. Деца су као мекани восак, од кога човек, који технику зна, може правити фигуре но својој вољи. Срећом то не полази за руком, и та техника просто