Српски сион

јв*ој 48. . - „ орпски сион" _ О тр. ? &?.

живце. Бадава људи мисле, да је Толстој аскет у строгом смислу ријечи." Лажии Толстој говори, да је литература — порочан рад; а прави Толстој управо пати од свраба списатељства и не одлази од писаћег стола. Једап од његових портрета израде Рјепинове приказује га, окружепог косама и грабљама, како сједи у руашој нозитури на столици, у својој опаклији, код стола — а нред њим два сребрна свијетњака. Послије подне, говори дјевојка Серон, шета се по шуми са малом сјекиром. И она сама, љубитељка толстојства, описује са осмјехом, како се он враћа са шетње но пољу, задовољап, доносећи са собом непријатан мирис, — „Ја умирем, вели, од смија, на њ гледајући." — И још, — не пазећи на своја убјеђења, оп се пе клони ни велоципеда, и шта више прикључује се младежи у презреној и неморалној игри лаун тенису. Уопће, можемо се врло веселити тој тихој слици — како господар Јасне Пољане човјечански живи у великој кући, у својој опаклији, с гроФицом, занимајући се игром толстојства. Наличи на идилу кад погледаш на правог Толстоја. Али идила ишчезава, кад се појави лажни Толстој, писац кн.ига. У својој књизи „царство је Божје у вама" пзводи чудновато правило „Паралелограма моралних сила," усиљавајући се да докаже. да проналазак и затим рушење неприродпих правила живота сачињава праву суштипу филозофског хришћанства. „Људи, који називају моју систему ненрактичном (вели Толстој), сасвим су правични, ако гледају на црте савршенства, које су им показане у учењу Христову као на правила, која ваља сваки од нас да исиуњава, слично томе, како је но закону опћине обвезно на иримјер плаћање иореза.. . Савршенство је, чије су црте нред очима хришћана, бесконачно, дико га не може ностићи, и Христос то има у виду: али Он зна, да тежња к потпуном и бескопачном савршенству сачињава и повећава срећу човјека. . . Христос не учи анђеле, већ људе, који живе животиљским животом, и животињској сили кретања Христос као да додаје другу силу, наиме

сазнање Божансгвеног савршенства, и на тај начин уиравља то кретање живота резултантом двију сила... Животињска је сила увијек једна те иста и налази се изван власти човјека. . . Божанствено је савршенство азимптот човечјег живота, којем се он пенрестано нриближава, али које може постићи само у вјечности."* Такво је учење лако примијенити сваком човјеку у свом животу. Одрећи се евојине и Фамилије — и живјети са женом и дјецом на удобном имању — чин је себи вјерног хришћанског ФилозоФа. . . Али нримијениги такво учење друштвеном животу — посао је тежак. Какву нам резултанту, средњу силу, даје тај наралелограм — рецимо у ратном иослу? Одрецимо се рата — иа шта онда? Хоћомо ли се борити вилама? Или на примјер, каквом ће нас ријешењу иривести тај паралелограм између укидања судова и наше злочесте наклопости к нравосуђу ? Можда закону Линчи? И ево још питање које се не може ријешити, ако га ие ријеши тај паралелограм. Ако се сви л>уди стапу (као што учи Толстој) уздржавати од рађања дјеце на свијет, — шта ће бити с родом човјечјим? дротусловље Толстоја са самим еобом јасно се открива, ако успоредимо два његова суђења о дужности жена. У епилогу Крајцерове сонате опе се завјетују па вјечно дјевичанство. ..Хришћанин не може друкчије гледати на плотско снајање, већ као на гријех, као што је речено у Мат. V. 25 и ради тога дужан је да се увијек клони брака." То је један суд, Други налазимо у дјелу Толстојевом: п шша да радимоУ" „Као што је казапо у бибдији, дан је мужу и жени сваком свој закон; мужу закон труда, жени — закон рађања дјеце... И један је и други закон — неизмјењив... и нарушавање се његово неизбјежно казни смрћу. . . Ако сте ви праве матере, ма колко у вас било дјеце, двоје или дваде* Реаултантом ое назива у механици сила, која сједињава у себи скуп дјејстава двију или више сила, које Дјелују у равном правцу. А8ИМИТОТ аначи: која се силом приблилсава кривој линији, и ма се нротезада до бескрајности. никада се не ' може с њом саставити.