Српски сион

(Ј тр . 798

„ОРПСКИ СИОН."

Б р . 48

сет, — не можете рећи: доста је. . . Не можете ви скинути са себе бригу о храњењу и њези њиховој и новјерити другој матери . . . зато, гато је тај труд ваш живот, и дакле, чим има у вас више таког труда, тим ће вага живот бити пунији и сретнији." И тако нас очевидно угтравља Толстој к паралелограму сила ради продужења нагаег рода. Учење се Толстојево садржи у многатву књига и памФлета: и иије могуће набројати у кратком плаиу све црте његове недогаљедности и сву масу протусловља, која гутају његови ученици; но и по наведеним примјерима може се судити о гаирини њихове умне пријемљивости. Читатзљ може и сад себи саставити појам о разумном расположењу оних, који сматрају цијело учење цркве незаконитом и безбожном обманом, а у то се исто вријеме љуте па жестину Св. Синода, кад је одстрапио Толстоја од сваког учешћа у том безбожном учењу. Толстоја мо?кемо назвати пророком који се колеба: он се не зауставља ни на одређеном тврђењу, ни на одлучном одрицању, већговори: „то је истина .. . барем то може бити истипа. .. ал није, ја сам у суштини увјерен, да то није истипа." А ученици нрихваћајући таке ријечи често нонављају у име своје овакво вјеровање : „ми смо увјерени да је то истина, да то може бити истина, а да у сугатипи ипак није истина." И тако ми, који нијесмо толстојци, можемо бар упитати: јели заиста тај добродугани госнодар Јасне Пољане, јели он сам у истину толстојац?

Основи хришћанског васпитања деце. (По руском) — Григорије А. НиколиЂ, парох Иришки. Гледајте , а не ирезрете једнога од малих ових; јер вам кажем, да анђелџ њихови на небесима једнако гледају лице оца мога небеекога (Мат. 18, 10). Дубоко је поучна историја празпика Ваведенија у храм Пресвете Богородице.

Малегана девојчица, којој је три тек године, посвећује се па службу Господу и улази у свети храм с таковом радошћу, као да улази у дом родитељски. Престарели родитељи њезини —- Јоаким и Ана, у пратњи невииих девојчица, другарица јој, са запаљеним свећама и појањем светих песама, водигае је од Назарета до самога храма Јерусалимскога. Овде, ставши на први басамак од петнаест степеница, који воде у храм, мала девојчица, укрепљена невидљивом силом Божјом, без ичије номоћи, као да доби крила, поне се на горњу стененицу и, давгаи последњи пољубац другарицама и родитељима својим, пређе из њихова загрљаја у недра светога уточигата. — Дивно се испуни пророчка реч цара Псалмопевца: у везеној хаљини воде је к цару; за њом воде к шеби девоЈЈсе, друге њезине (Псал. 44, 15), т. ј. чисте дугае, ублажавајући Дјеву и Њојзи подражавајући „воде к цару". Божанственом Промислу угодно беше назначити, на име, храм земаљски ради васпитања Царице Небеске. Онде, близу олтара Госаодњега, евето семе добродетелЈИ, које се чувало у души Њезиној, израсте у величанствено дрво, које допирагае до неба; онде, посред благочестивих вежбања, срце њезино од малегана сродило се са свима светима. У разговору с анђелима и под руководством мудрих старица, постиже Она оне савргаене кротости и оне дубоке смирености, с каковом изговори доцније: „еео, слушкиње Госиодње", и пађе толико вере и иреданости вољи Божјој, да пе посумња казати гласнику опгате радости: „нека ми б уде по речи твојој и (Лук. 1, 38). Онде, у тишиии свете самоће, Она постаде потпупо достојпом да прими Онога, који се не да сместити, да даде тело човечје Богу-Слову од крви своје девојачке. Јасно је, да другога места ради духовнога васпитања, бољега, но што је храм Господњи, ие беше, као што га и нема, Спомен о уведењу у храм Пресвете Дјеве Марије, нриродно, буди у нас мисао о васнитању деце. По томе, у част и славу Пречисте и Преблагословене дјеве Богородице, зауставимо, браћо и сестре, нашу пажњу на том важном нитању.