Српски сион

Нр. 49

у моралну свезу са животом — да делује на ученика својим моралним средствима. Када узајамно саопћење, искрано опхођење везује ученике за учатеља, тада расте и васдштава се у деди живо морално сазнање истине науке Христове, која љубављу одушевљава живогну природу човечју. Вера треба да је жива и активна, а да то буде највећа је заслуга дркве. Школа у колико је народна, треба да оличи у себи душу народну и веру народну, и тада ће она бити народу мила. Школа је најближа цркви и у тесној вези са црквом. Она треба да дише духом црквеним у најширем, духовном смислу те речи. Тиме се тумачи и свагдање учашће школе у црквеном богослужењу — у читању и појању. Ко је то иснитивао и гледао, тај зна како је црква снажно и васпитно средство за школу и душу народну, у којој она уноси лучу религиозног сазнања и осећаја. Разумно и смишљено читање у цркви уводи ученика у дубоки смисао, у красоту и изразитост црквено словенског језика. А појање, које обухвата и онако иуну појезије душу словенску, васпита у њој једно са хармонијом сроднога јој звука и хармонију осећаја. (Свршиће ое.)

Хришћанска наука о блаженетвима. Нревео с немачког: Милан Поповић (Свршетак.) IV. Може бити ви држите, да су у опште све границе које ирописи религије и врлине ностављају вашим жељама и страстима, тешке, и да сметају блаженотву; може бити ви држите, да би тада сасвим сретни били, кад би могли све границе без запријеке отклонити, кад би се могли сасвим иредати својим жељама и тежњама за земаљским добрима, за спољашњим ореимућствима за чулним задовољствима, кад би могли од себе ланце религије и врлине одбацити; можда ви оне сажаљевате као несретне, који ни за чим више не теже него да буду све мудрији, бољи и иобожнији. Али какојењих мало, а како сте ви за велико сажаљење. Ви тражите своју слободу у роиству, своју част у томе, што човјека ионижује, своје засићене у стварима, које ваше жеље увиЈек раздражују, али никад не задовољавају. Не, блажеиа су, који гладују и жедне за правдом, јер ће се наситити. Бла-

жени су, који познају потпуну вриједност врлине и побожпости, који осјећају њену цијелу љеноту и љупкост, који се одају сасвим њеној служби код код.их упутрашња духовна савршеност за све важи, и који за оним исто тако жељно и ревно теже, као што тежи гладан за храном и жедан за окрјеиљењем. Њихове тежње су управљене на најдостојније ствари, на ствари, које су доефјне њихове најискреније љубавн и њихове пајревносније тежње, они се неће никада преварити у својим жељама; а Бог, заштитељ и мздодавац врлиие и поштења даће им срества, да их задовољи. Они заиста неће промашити цељ, за којом теже, и увијек ће ићи како од једног степена савршености к другам, тако од једног стеиена среће другом. V. Можда себи уображавате, да човјек, који хоће да је сретан, мора само на себе мислити, само се о себи старати, а других се тек у толико примати, колико то његова корист допушта, и своје срце затварати од свих неугодних осјећаја, које је могао иоглед невоље у њему побудити. Али вјерујте, то није пут блангенству. Тако ви стјешњавате своје срце и круг своје дјелатности. Тако затварате од себе колико богате толико чисте извора задовољства. Тако не можете себи иридобити похвалу и љубав и помоћ својих ближњих. Не, блажени су милостиви, јер %е помиловани бити. Блажен је човјек, којег је срце ирожето благонаклоношћу, сажаљењем и услугом према својој браћи, кога туђа невоља дира у срце као и своја, који драге воље с оним који плачу, нлаче, који радо доскаче иотребама сиромашних и невољних, у колико може чини сваком добро. Његово се срце и његов круг дјелатности тиме проширује, он живи у другима као сам у себи. Његов се живот у многостручаваи он ужива најчишће, најбожанственије радости, радости доброчинства. С њиме Бог неће строго поступати, с њим ће милостиви Отац људи још далеко боље и милостивије ноступати, него што он са својом браћом поступа и сви ће његови ближњи настојати, да му учине што је право, и да се на њег смилују и да му у вријеме нужде у помоћ притеку. VI. Може бити ви држитс, да су трајне пажње на себе саме, ненрестани надзор на свима похотама и склоности.ла нашег срца, брига, да их све потчинимо вољи Божјој, да их све невине и чвсте сачувамо, оспоравање и одрицање свих неуредних путених жеља које нам религија и