Српски сион

Г >р. 40 .СРПСКИ: 1ШОН." С тр . 819

се реше чина, испитују се у току три меседа, да ли су стални у поменутој својој одлуци и за то време се убеђују, да задрже своје дужности; 2.) ако они и иосле тога испита остану постојани у израженој већ жељи, да се реше чина, молба им се нодноси светоме Синоду, решењем којега се молитељ лишава чина и свију права која иду уз љега; 3.) сем тога, ђаконима који су на основу своје молбе решени чина, забрањује се ступати у државну службу, ма које врсте, пре но што наврше шест, а презвитерима пре но што раврше десет година од дана разрешења/ 5 Наведено ограничење у погледу ступања у државну службу донесено је због тога, да и они сами, који својевољно траже да се реше чина, увиде како им је ноступак тај за велику осуду, те да с правом буде и у грађанској власти неповерење према себи што су ченостојани били у црквеној служби; сем тога номенуто ограничење узакоњено је као казна, за саблазан којега чине такове свештене особе у друштву хришћанском. одричући се духовнога, чина. — Одредбе ове важе за свештенослужитеље. Гледе црквенослужитеља, т. ј. причетника, постоји наредба, да им је дозвољено слободно тражити разрешење од духовнога им звања, те но томе заузети пристојан начин живота на основу општих закона. 4 Пракса овонредеоне наше цркве у овом погледу — у недостатку конкретних случајева — није нормирана, но у датим нриликама свакако би се руководила канонским прописима, који изрично забрањују напуштање свештенога чина. 5 Овештенослужитеље, који без обзира иа духовне власти чин свој напуштају и својевољно решавају себе дужности с њиме скопчаних, Црква предаје анатеми (IV. вас. прав. 7.) 6 . Сем тога удовице таквих свештеника губе код нас право на мировину. 7 Судбеним путем свештенослужитељи се лишавају чина за пороке и преступе, који омаловажавају и понижавају светињу.и достојансгво 3 Св. Зак. IX. ст. 266. 4 11)1(1. 5 В. Еп. Никодим: Правила кљ. I. стр. 446—450. и стр. 492—502. 0 В. Еп. Никодим: Правила, књ. I. стр. 342. и 343. 7 §. 23. Уредбе о мировинскои фонду за удовице и сир. децу срп. иравосл. свешт. у опсегу Митроиолије Карловачке од 1895. год.

свештенога чина. Према позитиввим одредбама старих црквених правила, лишити се чина, мора: 1.) за неправилно т. ј. установљеним одредбама противно, набављање свештенога чина уопште (I. вас. 2. 9. 10 и др.), а за симонију на но се (Ап. 29.—IV. вас. 2. и др); 2.) због нарушавања црквенога устава гледе свештенослужења, а нарочито при вршењу светих тајана (Ап. 2. 49, 50. IV. вас. 32. и др.); 3.) због великих и јако укорењених порока као што су: пијанство, кајишарење и др. (Ап. 42. 44 и др.); 4.) због нрелаза у јерес (III. вас. 4.); 5.) због духовног општења с јеретицима и невернима (Ан. 45, 46, 65, 70 и др ); 6.) за одречење од вере, све ако га и покајањем поправи (Аност. 62. I, вас. 10 и др.): због тешких иреступа као што су: прељуба, кривоклетство, крађа, и т. д., све ако их и једном учини (Апост. 25., Неокес. 1. и др.); 8.) не само за нехотично убиство већ и за то, ако својим рукама туче друге (Апост. 27., прво, други 9. — Вас. Вел. 55. и др.); 9.) за ступање у други брак у свештеноме чину, или у први брак после рукоположења (VI. Вас. 3, 6); 10.) за све оне преступе, због којих је прописано верне одлучити од Цркве. Уосталом лишење чина услед тужбе и пресуде, у смислу црквених правила, никада није безусловно, јер је осуђенима дозвољено правдати се пред вишим судом, ако су у стању доказати своју невиност. — Иза епископског суда долази виши саборни суд, 8 који има право да извиди и иотврди, евентуално, да уништи суд епархијског еиискоиа; носле тих првостепених — епархијских — саборних судова може такова ствар ићи још пред виши суд, а тај је областни саборни суд, 9 и напослетку на окружни саборни суд — који преставља целу местну цркву. Саборну пресуду сматрају правила као последњу за сво подручно свештенство, као што то тврди и други васељенски сабор говорећи: „Који пак, презирући издане наредбе, усуди се досађивати цару, или судовима световних власти, или узнемиривати васељенски сабор, таквога ни под какав начин не треба примати да тужбе нодноси, јер је 8 Подрааумева се сабор епископа (в. Еп. Никодим : Правила II. етр. 62). 9 Ово је такође сабор свију епиекопа иввесне црквене области, а често ојачан са неколико епископа из суседне митрополитанске области (в. Еп. Никодим: Правила кн>. II. стр. 62.)