Српски сион

С тр. 820.

„(Јриски смон.

ВР, 49

иовредио иравила и помутио је дрквени ред" (ирав. 6.). Лишење од духовиога чина је по дрквеним нравилима уопште искључиво право духовне власти и духовнога суда. Антиохијски сабор говори: „Ако је неки презвитер, или ђакон, био свргнут од свог епискона, или је неки еиископ био свргнут од сабора, иак се усуди узнемиривати цара, дочим би морао обратити се већем сабору и приказати многим епископпма оно, у чему држи да има право, и подчинити се њиховоме испиту и пресуди, — ако такав пренебрегне ове и цара узнемири, не може се никаквога опроштаја удостојити, нити ће се моћи више бранити, нити наду гојити, да буде икада више успостављен на службу" (Антиох. 12). А Картагенски је сабор такође установио „да буде лишен дрквене части сваки онај, који буде тражио од цара, да му се какав његов посао разбира пред световним судовима; буде ли пак тражио од цара епископскога суда, нека му се то не запречи" (Карт. 117.). Уз то су у потпуној снази и ова нарочита црквена правила: 1.) Када се неко лишава чина због порока и преступа, лишава га се једаред за свагда, јер се свештени чин не може на ново повраћати и тако се са самом светињом и угледом њезиним титрати. Свети Василије Велики говори, да се свештенослужитељ ако учини тежак грех има лишити чина „али пошто буде збачен на место световњака, нека се не лашава општења, јер старо правило постоји, да они који се збацују са свога степена, имају бити нодвргнути тој једној само врсти казне, при чему су стари, како ценим, следили ономе закону: Не свети се два пута за једну исту ствар; пак и због другога разлога, а то је, што они који се налазе у реду световњака, кад бивају збачени с места верних, после се изнова примају на оно место, с кога су нали били, а свештенослужитељ једноа за свагда подвргава се казни трајнота свргнућа. И ово бива по установама" (Прав. В. 2.) С лишењем виших степена свештенога чина, кривац се уједно лишава и нижих му степена, јер виши стеиен садржи у себи ниже степене, те тако, еписконски степен садржи у себи и презвитерски, а презвитерски —- ђаконски, те је према томе лишење од чина, лишавање за свагда од права на свештенодејствовање, а нарочито на вршење светих тајана, а како та

права припадају и вишем степену свештенства — епископству, и нижем — презвитерству, то се само ио себи разуме, да лишење од једнога степена повлачи за собом лишење и од свију других степеМ; у противном би случају онај који је лишен вишега степена, те само деградован на нижи степен, и на даље задржао право да свештенодејствује на нижем стеиену, чиме се не би потиуно постигао циљ лишавања, шта више такав начин лишавања од чина био би грех, јер би преступник и даље продужио свештенодејствовати, само под другим именом. Због тога свети оци деградовање епископа на презвитерски степен називају светокрадством. Четврти васељенски сабор овако говори : „Светогрђе је низводити енископа на презвитерски степен. Него, ако због каквог оправданог узрока неки епископи морају бити уклоњени са енископске службе, у таквоме случају не могу они заузимати ни нрезвитерскога места" (Нрав. 29); 3) Ако је ко неправедно лишен чина, пошго се то посведочи, може му се чин повратити (IV. вас. 29. и III. вас. 3); 4.) А осуди ли се неко, пошто је надлежним иутем чина лишен, ипак да врши свештенодејства, у томе случају такав се има одлучити од цркве (Апост. 28), те му се не може никако дозволити да се нравда и не може се надати да ће икада повраћен бити у иређашњи чин (Антиох. 4). (Свршиће се.)

Родитељима, учитељима и евештени цима на уважење. Ми знамо, да се прилике српског народа поправити могу само непрекидним и истрајним радом. Зато се и не уздамо ни у кога, него смо готови и одлучни, да свршавамо све своје послове сами. Ово пошљедљих десетак година креће се и наш свијет оиет немало већ свуда и у свему све живље, одлучније и смишљеније за бољим напретком, иа и наша омладина одлази сад све више и више на све стране у свијет као шегр ти, на изучавање свакакових добрих и корисних послова. Интересовали су се и заузимали и отприје многи родителЈИ, а и добри ђаци сами за ту ствар, како је ко могао и знао, свак за себе и за свога, преко кога свога. Разни и многи пријатељи, а међу њима нски