Српски сион

Бг. 51.

м ОРНСКИ ОИОН".

О тр. 84ђ.

тиви божанокој науци Господа нашег Исуса Христа. У хришћанском свету још много иије учиљено, што треба да буде. Али Хритићанство за тим тежи, Црква Хрнстова непрекидно ради на томе, да се сваки Хришћанин за себе и сви заједно у свему што више приближе што живљој вери, што више идеалу савршенства, који је сам Христос поставио. А што ипак поред свега тога, не бива ни међу Хришћанима, како то Христова наука учи, како то Црква Христова жели и о чему се непрестано стара, није томе узрок та наука, нити може бити узрок Црква. Зар сунце да је криво, ако на њ наиђе облак? Је ли оно престало бити сунцем, ако се неко склања испред њега ? Зар сунце не светли и не греје и онда, кад га ми не видимо ? Законодавп,и и закони зар, да су криви, кад људи не раде по законима, него долазе у сукоб са законским прописима ? Не. Па ипак има људи, који у своме грешном мудровању, које се у човеку ра^а са разлога разних, устају на веру и Цркву Христову зато, што сви Хришћани нису послушни својој вери и Цркви, јер сви не иду за светилом Христове науке, него ходе неки и по тами, кријући се светлости њезине, затварајући пред њом очи своје, а гласу Цркве уши своје, те робујући греху слушају сласти његове. Но таква мудровања, љубазни моји, долазе баш од оних, који или сами робују греху, или никад нису ни покушали да према снази својој потпомогну тежње и настојања Христове Цркве, ма да су то дужни чинити не само пастири Цркве, него и сви други чланови њезини, јер смо многи једно тело у Христу, а по себи смо уди један другоме. А као такви дужни смо сви, по различитим даровима које имамо и које примисмо, сваки своју лепту допринети постизавању свима нама и ради свију нас постављене цељи у Цркви Христовој. Као што рекох, грешно је то мудровање: са кривице Хришћана осуђивати Хришћанство, због грешности чланова Цркве, вређати саму Цркву Христову. Али је души мојој Архипастирској још теже, кад се таквим мудровањем заносе и деца мога милог народа и свете Цркве, те кад у заблуди својој и у незадовољству са собом самима или са другима, траже изван своје Цркве начина, да постану бољима и боље да нађу, а нису све то тобоже могли наћи у Цркви Христовој. И хоће неку нову веру, да се у њој тобоже приближе вољи Божјој и Господу Вогу да угоде, а остављају своју свету Цркву, коју је сам Син Божји основао, да људе научи вољи Божјој покоравати се и Господу Богу служити. Хоће неку нову веру назаренску, да тобоже у њој покају грехе своје, а затварају срце и душу науци своје вере прадедовске и остављају свету Цркву праотаца својих, која их је сваки дан звала на покајање, која тугује над гресима своје деце, а учи, да је радост велика на небу, кад се и један грешник покаје; која оставља деведесет и девет оваца да нађе и поврати ону једну залуталу и изгубљену, У скупштину назаренску нешто их вуче и води, да се тамо тобоже поправе, а остављају пресветом крвљу Сина Божјег сазидану Цркву, која је човеку очи отворила, чело подигла и високо га уздигла из вртлога и понора зала небројених; Цркву, која је поправила толике народе, милијуне душа извела из таме греховне, милијуне срдаца оплеменила; која деветнајст векова светли народима показујући им путе, стазе и богазе, да опет у зло не залутају. Остављају ону Цркву Христову, која ће човештво — и поред великих умова људских, поред науке и умља свакога — и од сада једино она кадра бити водити. као добра мајка чедо своје, и придржавати га да не посрне, а посрне ли по слабости и грешности својој, да не падне у мрак зла, из којега она га је једина била кадра и подићи. У скупштину назаренску заилазе неки залутали синови народа мога, да се тамо тобоже науче као браћа живети у љубави, један другоме зла не чинити и један другога потпомагати, а обилазе Цркву Сина Божјега, кроз Којега смо сви