Српски сион

С «Р. 8.

„срдски сион.»

Б р. 1

— Доиста, рече Божидар. То је баш ! и хтио бабо потврдити. Ето мало прије поведосмо ми о том разговор, више мање као у шали, што ко од нас жели Милану и Милици о њиховој вјеридби. Ја рекох здравље, Урош срећу, Перо богатство и т. д., а бабо нас све претече, ма да је пошљедњи говорио, и зажели им добро. Истом га замолисмо, да нам растумачи, што је добро, кад ли ви дођосте. — Па не би ли хтио, пречасни куме мој, да сада о том коју речеш? Ето ја бих баш желио, да из твојнх уста чујем, што је то добро. Остарио сам ево, а цијелога сам живота доста често промишљао о том, што је добро, а што није, па никако да то јасно дознам. Бојим се, и умријећу, а тога знати не ћу. Па дед, биће ти за душу, упути ме овако стара! А не ће то ни овој омладини, ни коме другом код стола бити на штету! . . . Ти си ето учио велике школе и читао многе књиге, па ти то не ће бити тешко. — Е, па кад ти то желиш. куме мој мили, и ако желе још и други, драге воље. — Желимо, хоћемо, молнмо! чуше се у један пут помијешане жеље са свију страна собе. И мала се Смиља умијеша ме^у одрасле. Осјећаше се, зар, у свом дјетињском поносу уврије^ена, што и њој није отац дао да рече брату, што му жели. А хтјела је била рећи, да му жели исто, што и отац јој. Бар јој се тако чинило, кад је чула очеву жељу, коју као да јој је из уста откинуо. — Дакле, нека буде! Него допустите ми, да прије извршим дужност домаћина и да вас послужим! Знам, да нико од вас није из глади утекао, по готово, гдје смо синоћ онако дивно угошћени, али ипак не ће шкодити, да се и данас малко заложите. Дедер узмите! Није прошло ни по сата, кад се опет огласише жеље, најприје кумова, а за тим и осталих, да наставе онако случајно започети разговор. Међу тим макар да је то вријеме и било привидно доста кратко, ипак га је наш домаћин-свећеник, којега су у цијелој околини познавали као веома честита човјека и изврсна

проповједника, настојао да употреби што више за то, како би се сабрао, не би ли својој дужности што боље испунио. А сматрао је ово своје тумачење дужношћу једнако, као што је сматрао дужношћу и то, да на свакој служби Божјој проповиједа. У опће је имао о проповједништву узвишено мишљење. Као најважнији дио узвишене учитељске службе свештеничке сматрао је нарочито катихизирање школске и ваншколске младежи. За то је и катихизирао ревно и вољно. А проповиједао је и у цркви и ван цркве, особито на погребима, којим проповиједима је силно дјеловао, како на осталу погребну пратњу, тако особито на родбиву покојникову, која је у тужном расположењу нарочито присгупачна мудрој поуци, протканој јеванђеоском љубављу. Те његове проповиједи, за које се много спремао читањем и размишљањем, имале су у многом чему још дивнији успјех. А тај се успјех огледао особито у том, што задњих пет година не бијаше у његовој парохији, у којој је служио истом два пута толико љета, ни једнога случаја паљевине, кра^е, убијства и т. д., због којих су злочина многи из сусједних парохија чамили у оковима и тамницама, а међу којима на највећу радост његову, не бијаше ниједне овце из „мирољубивога стада" његова. Промишљајући о том, како би најзгодније ријешио данашњу тешку задаћу своју, гледао је особито да нафе подесан облик, у којем би на најпростији начин упутио све, који су се били искупили око стола, а који су по својој душевној спреми били тако различити, у чем се управо састоји добро. Наћи такав облик чињагце му се у један час да је сасвим немогуће. Јер ако буде говорио учено, да не буде досадан своме сину медицинару, који је већ био мало не на измаку својих наука, и другима, који ако и нијесу учили високих школа, а оно бијаху бар дуже времена у свијету, бојаше се с разлогом, да ће оно, што буде тако говорио, бити свима осталима неразумљиво и по том изговорено у тутањ. Спусти ли се пак