Српски сион

Б р. 1

В Ш Ј 11(ЈКМ

уиоа.«

СТР 7

Богатство. Богатство, богатство ! Није друге, вгтди се, био си искрен. А ја сам баш и тражио искреност. Што би будући трговац и могао пожељети коме више од богатства? Та то је звијезда водиља, која непрестанце лебди пред очима свима трговцима нашим скоро безизузетка! Па ипак, чедо моје, није то најпрво. Има нешто, што је вредније — и одбогатства! — А што ти, Јованко, желиш своме браци?. .. Ну реци, немој затезати! — Ја не знам, што бих рекла. — Како не би знала? Реци оно, што највшне себи желиш! Брат ће с тим бити задовољан. — Дуг живот. — Није р}јаво. А ову малу гушчицу не знам бих ли и питао. Она би без сумње рекла, каква је, да брату жели какву лијепу луткицу или другу какву играчку . Ну, Смиљкице, немам ли право ? . . . Него још нам преостаје мати, да и она рече своју. Дјецо моја, могу вас већ у напријед увјерити, да ће ово, што, ћете сад чути, бити најискренија жеља, која потјече из дубљине душе и срца! Нудер, Мамо, реци, што би ти хтјела своме Мићи и својој Мици! — Задовољство. Хтјела бих, да не дочекају ни једнога часа у животу, кад бн морали рећн: „Проклет био онај, ко нас је саставио!" — Не вели наш народ за бадава: „Мајку и Бог има". Знам и увјерен сам, да вам мајка ваша жели више и боље, него вам је готово ико други пожељети кадар. Па ипак ни она ни сви ви не рекосте, да желите нашему Милану нешто, што вриједи не само више него свака та ваша жеља на по се, већ п све ваше жеље заједно Можда сте и нехотице имали на уму, да и ја, као отац, треба још своју жељу да речем, па сте оно, што је најбоље, најљепше и најсавртненије, оставили за најкашње. На кад је тако, радо ћу се примити посла, који сам сам заночео, и радо ћу завршити сплет наших жеља, које намијењујемо данас нашим младенцима. Ево ћу и ја да им у

овај час из најдубље дубљине срца свога нешто зажелим. Али ја им не ћу пожељети ни здравља, ни среће, ни богатства, ни дуга. живота, ни задовољства, већ ћу им пожељети само — добро. — А што је то, оче, добро? запита мала Смиља. — Е, кћери моја! Не каже се узалуд: „Један је луд кадар више питати, него стотина мудријех одговарати". Не велим тим, и не дај, Боже, да си ти, јабуко моја, луда; а не ћу ни то да речем, да сам ја мудар, већ хоћу тек да истакнем, колико би ме муке стало, док бих вам разложио. што је добро. Велика је то и презнаменита ствар, вреднија од свега другога, што је икада било, што сада постоји и што ће икада бити. Па опет, могу рећи, на превелику срећу нашу, није та величанствена ствар ни из далека према преогромној вриједности својој и тешка за разумијевање наше. ПГта више, сваки човјек има у себи као неку слутњу о тој дивној ствари. Али мало их је, који би били подобни да другога кога у том упуте. Ето, ја сам на прилику превалио већ пети десетак година, а преко половине тога времена не бавим се скоро ничим другим до ли тим, да стадо, које ми је повјерено. поучим и упутим у оном, што је добро, па сад на питање: „Што је добро? осјећам као неки страх и бојим се, да вам не ћу моћи својега мишљења о тој ствари разложито казати . .. Него као да се чује, гдје већ долазе гости! Потеци, Јованко душо, и види, да ли се не варам! . . . Гле, ево их збиља! Хајдемо, дјецо моја, гостима у сусрет!... — Добар дан и добру срећу! У првом реду вриједи то младенцима, а за тим и цијелом овоме часном дому. — Хвала ти, куме! Добро нам дошао; добро дошли и ви сви други! Изволите сјести!.,. Ево видите, дјецо! Кумова је жеља тако^ер кратка, али језгровита. Жели вјереницима добру ерећу и ништа више. — А што бих више ? Ја м ислим, да је у тим ријечима све вољно пожељети мож>

ме по-

Шк /шу?\ . V V1-

Ж--

V"

- Т/ -7