Српски сион

Стр. 6.

„СПРСКИ

сион.

Б р. 1.

Какве свб и колике здравице не изго ворише! . . . Гле, ево нам, сад истом мајке; гле, ево и сестара! А да, треба да и ми угостимо даиас бар најближе сроднике и пријатеље наше! Но, јесте ли спремили све ? А што питам, кад знам, што ћете рећи ! А и други је разлог, за што не ћу да очекујем одговора. Падоше ми мало прије на памет здравице и жеље, што су сгшоћ изговорене —- искрено, а и неискрено, како која — нашем младоме пару. Мислим, да смо их се доста наслушали. А морали смо их слушати, тим више, што се нама, као најближему роду, није пристојало да много говоримо. Не би било ни најмање лијепо, да смо још и ми почели наклапати и ово и оно, „једну с коца, а другу с конопца." Вар ја, као свећеник, још никако не могох да се посве спријатељим с тим здравицама, у којима се понајвише, не кажем увијек — Боже, сачувај ! —, него ипак одвише често прећуткује, што се мисли, а говори, што се иначе нема ни на крај памети. А да је ово моје твр^ење истинито, најбољи је доказ оно, што се догађа онда, кад се људи у веселу друштву, што но ријеч, „рујна понаките вина," кад се понапију. Тада се доиста говори много више искрених ријечи, него док су људи тријезни. Јер док је ко тријезан, умије своје мисли прикрити, а пијан човјек тога није подобан учинити, већ обично, „што тријезан мисли, то пијан говори." Па како звуче те несумњиво искрене ријечи? Онај исти, који ти је час прије славио и величао заслуге, које имаш и којих немаш, одузимље тн махом све и баца под ноге, ружећи те и грдећи као најцрњега човјека. Нешто слично мало што нијесмо и синоћ доживјели! Но кад би здравице биле потпун излив најискренијих осјећаја, и кад ти осјећаји не само што не би никога вријеђали, већ би били подобни да подигну и учврсге пријатељство, онда би било са свијем другојачије. Онда би оне биле кратке, и сватко би их прерадо слушао. Па кад нам синоћ не бп могуће чути овакку коју,' • мислим посве кратку

здравицу, а ми покушајмо сада рећи сваки коју искрену жељу, што је има и осјећа у срцу своме у часу, гдје се спаја ова света веза, ова тајна ; о којој св. Писмо вели: „Ово је тајна велика." Биће нам то од двоструке користи: што ћемо прије свега најљепше тим моћи уклонинити ону досаду, што би је могло бити, док не до^у наши драги гости, а осгш тога чуће наш Милан жеље и осјећаје ван сваке сумње искрене, па ће их моћи испоредити с оним синоћнима. Јесте ли вољни да почнемо? — Јесмо, — рече први Божидар, а њему се придружише наскоро п сви други. — Па добро! Почни дакле ти, Бошко, први! Само гледај, да све своје најбоље и најплеменитије жеље збијеш у што мање ријечи, ако је могуће, у једну једпну! Дугих смо се говора синоћ наслушали. Сад ћемо бити што краћи. Реци ми, што ти највише желиш младоме пару ! — Здравље. — Дивно! У једној си ријечи ето впше изрекао него — жалим, што морам ово напомињати, али јер „истина сунцем сја," „истину нада све!" — више, велим, него стриц твој Јосаф у оном својем дугом говору. Колико ли је он говорио, а колико истом хтио још говорити, да га нијесу прекинули! Па опет све скупа. што је казао, не вриједи ни једне десетине те једне твоје искрене, братске ријечи. . . А што им ти желиш, Урошу? — Срећу. — Дакле ето и ти рече „само једну, али много вриједну." Милане, реци ми право, волиш ли ово, што ти ова твоја два брата желе, или све оно, што су ти синоћ многи у многим рнјечима пожељели! — Здравље су ми и срећа, оче, донста милији од свега, што је синоћ Милици мојој и мени пожељено. — Верујем ти, сине! Али није ни ту све исцрпљено. Биће по свој прилици још што год, што би се и осим тога пожељети дало. Може бити да ће наш Перо то погодити. Дед кажи, синко, што ти ј највруће желиш брату своме и снаеи I својој!