Српски сион

Стр. 54

„СРПСКИ сиов*.

Б р . 4

Је ли чудо по томе, да многи људи за добро, — које је иначе веома тешко постићи, јер „ко хоће часно, не може ласно", — све па и сам живот свој радо жртвују, тврдо увјерени, да је „боље поштено умријети, него срамотно живјети?" С тога велим и ја свакоме од вас: „Све дај за част а част ни за што!" Јер само част, поштење, добро, као и оно што је с добром у свези, има вриједност, а оно, што с њим није у свези, нема никакве, па ни најмаље вридедности. Ето, „кожа нам се не дере, месо нам се не ије, ако немамо образа, што имамо ?" Огромна и неизмјерна вриједност добра види се још и одатле, што добро не користи само ономе, који га има, који је с&м добар, већ као жарко сунце грије све око себе. „У добру дрву и крст и лопата," д^кле двије тако различите ствари; исто је тако у добру човјеку помоћ и корист свима другима, па и најразличитијим људима, који с њим каква посла имају. Познато је н. пр. да другога не напомињем — без сумње свима вама, колико вриједе срам и истид, и да „ко има образа, има и душу", а ко тај образ и стид изгуби, „ко изгуби срам људски, изгуби и страх Божји." Него одакле је стид и што је узрок стиду ? Њега сигурно не би могло бити, чим би нестало поштених људи. И ако је на име истина, да се сваки поштени човјек сам себе стиди, ако учини што непристојно, као и то „ко се не стиди свога образа, не стиди се ни ту^ега," али је опет прије тога срама, управо узрок његов — стид пред другим људима. „Образ од образа стиди се" и „не гори образ од сунца, већ од поштенијех људи." Док год дакле буде честитих људи, дотле ће се свак, па н онај, који се баш није претргао поштењем, морати чувати да не учини коме што рђаво, јер „не може му поднијети образ" да зло чини пред очима другијех људи. Ово је један од многијех разлога, за што се људи толико јагме и гину за друштвом добријех, јер бадава, „гдје није добријех, ту нема ни добра." Тако

ћете често чути, гдје ко год, хотећи „с добријем и у црну гору", тражи: „Дај ми човјека, па ми с њим и очи извади," и гдје воли у добра служити но у рђава заповиједати," јер „ко добра служи, онај се не тужи." С тога, што „добру човјеку све добро стоји", и јер „у честита све је честито", па радио он што му драго или макар и не радио, већ само говорио, и тај ће говор бити честит и ваљан. „Људски човјек људски и говори, а поган погански". Таквом „врловитом јунаку небо је храм, а, свијет стан," Он не треба бити богат. Што више, он може бити и сиромашан, без хране и одијела, па опет, „ако је и го, али је соко", и као што „соко лети перјем, а не месом", тако ће ће се и он бити увијек кадар својим поштењем уздићи високо над глиб и блато непоштења макар и најбогатијих људи. А то је све за то, јер је он у својој души увјерен и добро зна, да је „боље поштење у сиромаштву, него богатство без поштења". На пошљетку, ако му већ треба имутка, он ће га стећи својим властитим трудом и муком, без туђе штете и без туђега и најмањега напора. Јер колико год вриједи правило „ни злу теци," јер ће расути, толико вриједи и оно друго „ни добру остави!" По том, што он све, гато треба, и има, нема разлога, да и од кога што тражи и на кога као „пјешак на коњика мрзи, већ као што год дивно и у свом сјају ненадмашиво „сунп,е ноћи не завиди", тако исто не завиди ни добар човјек никоме. Колико у опће вриједи добро, још ћемо боље увидјети, ако га омјеримо с његовом противношћу, са злом. Онај, који ради зло, ради га, истнна, лако и без муке — та „више може један зла учинити нег' их хиљада добра," и „што стотинак гради, један разграЈјује", али што му вриједи, кад „све ради као према глави". Он наиме не само да није ничији пријатељ, већ ни сам свој, и ни „око му оку добро не мисли". Може он ићи и бјежати, куд га је воља, али „од себе не утече". С тога