Српски сион

Вј?. 4

„СР1Г0КМ СЖОН а .

€'№. 55.

је све боље него бити зао. Што више, „боље је бити луду него ли худу." И не треба, да њега ко други због тога кара и бије. „Зао се сам бије". Има их, који су зли у срцу свом, а мисле, да то могу спољашњошћу својом прикрити. Бадава! „Часна хаљина срамоте не покрива," и „мантија не чини калуђера." Још што је горе, „црн образ у свијетлој хаљини црњи се види". Најбоље се показује овај неуспјех рђавих људи, кад хоће тим сакривањем своје унутрашње ругобе кога к себи, у своје друштво, да привуку. Јер као што се „не гледа каква је кокош, него колико јаје ндси", тако и паметан човјек не пази никада на спољашњи облик, љепоту и ругобу, већ на оно, што се- под тим крије. Н. пр. и „калина је лијепа гледати, али је горка зобати;" тако може и когод имати „лице од цара, а дјела од магара", па која му корист од тога? Залуду је дакле сва спољашња љепота. „Магарац оетаје магарац, макар имао и златан покровац," и златну узду. И ако је која ствар макар од најљепше ковине, прије се свега пита: За што је? Она може бити од сребра или од злата, али „залуду је од злата, кад је верига," За то, колико год људи траже и управо гину за друштвом добријех, друштва злнјех људи нико не трпи. Већ „зао комшија је највеће зло," а камо ли напастан човјек, кад те напопасти. С тога, „кад ти се дохвати скута, откини скут", ра^е и „бјежи од зла, кад не ће оно од тебе!" Што више, „клони се и сјена његова," јер ко је поштен „не ће с њим ни у рај," а камо ли би хтио икамо другамо! Ако он иде од тебе и из мјеста твога, слободно можеш рећи: „Влаго мјесту одакле иде, а тешко ономе у које иде! - ' У опће између добра и зла човјека је толика противност, те њих два не могу никако скупа опстати. „Худи људи кад настану, добри пођу сви на страну." Па каква све имена не надјевају злијем људима! Злочест је човјек „р|ја", „пас", „кучак", „гуја присојкиња". „Да му ко длаку од брка попије, би се отровао." Такав човјек нема образа, он је

„свој образ метнуо под ноге." Или ако га има, а оно „кожа му је на образу као ^он", — „образ му је опанак." Па је ли вриједно, да такав човјек живи? Не. Он „није вриједан, да га земља носи". С тога га и стижу тешке кле-тве за живота и послије смрти. Најтежа је, кад га куну: „Земља му кости изметала !" и кад проклињу и пород његов ријечима: „Сјеме му се затрло!" С тога, гости моји мили и драга моја дјецо, „тешко грјегину и омражену", и „тешко оном до смрти, ко се у зло упрти!" Још вам једном велим, да се ја са своје стране никада, „не бојим смрти, него зла живота," јер, како сам већ једном рекао, мислим: „Воља је и поштена смрт, него срамотан живот", па ћу с тога рећи и свакоме од вас, као што је рекла и Јевросима своме сину Краљевнћу Марку: „Воље ти је изгубитн главу, него своју огрјешити душу". Сад, кад прилично знамо, што је добро. и које је битно обиљежје његово, промотримо и претражимо, које све ствари, или што у опће може бити добро!..... Него ја сам се већ толико научио на вашу помоћ, да ми је постало управо мило о овој узвишеној ствари, која је тако неизмјерно вриједна, само вас друге питати, а ви да ми одговарате. Без ваше бих помоћи чини ми се, махом малаксао. Нудер нам Бошко, ти кажи, што све може бити добро! — Не знам. Помози ми лакшим питањем! — Добро, нека буде! Што смо рекли мало прије о трајању вриједности добра? — Да је вриједност добра непромјенљива и вјечна. — А о самом добру? — Да је и оно вјечно и непромјенљиво. — А каква састава мора бати оно, што остаје вјечно, те се никада не мијења? — То у опће и не смије бити састављено, већ са свијем једноставно. Јер све, што је састављено, н. пр. јабука, крух, камен и т. д., даде се раставити, па по томе и промјенити, а само оно,