Српски сион

О тр . 56

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 4.

што се никако не да раздијелити и раставити, остаје вјечно и непромјенљиво. — Па шта ли што у природи тако једноставно и по том вјечно? — Има по признању свију највећих умова свијета, а и по том скромном мишљењу, а то је душа или дух. — Што или ко дакле у опће може бити добар? — Добар може бити само дух. — Може ли само један дух бити добар?. .. — Нв знам, што питаш. — Поћи ћемо из даљега. Може ли бнти што вриједно, н. пр. корисно, а да нема никога, за кога та вриједност (корист) постоји?. . Н. пр., били имало какву вриједност благо, које негдје закопано, и за које нико не зна? — Не би. Такво је благо, макар и најогромније било, без сваке вриједности. — Дакле све, што је вриједно, мора бити за некога вриједно? — Тако је. — С тога и све оно, што је добро, мора бити за некога добро. — Без сумње. Друкчије није ни могуће. — Може ли по том бити која добра ствар вама, а да нема осим ње никога, за кога је та ствар добра? — Не може. — Може ли дух, који хоће да буде добар, бити сам самцат, или треба осим њега још кога, коме ће он моћи бити добар? — Треба да осим њега буде још неко. — Сада ћемо да разгледамо, ко све може тај „неко" да буде!... Вриједност је добра рекосмо вјечна. Зар не? — Тако је. — И та вриједносг мора бити за некога? — Истина је. — Па што слиједи из тога двога? — Да и онај неко, коме добро вриједи, мора бити вјечан. Иначе не би ни вриједност добра могла бити вјечна. Чим би нестало њега, морало би у једно те исто доба нестати и ње. — А вјечан је рекосмо.. .

— Само дух. — Коме дакле може бити дух добар? — Дух може бити добар само духу. — Доиста може, али не мора. Узмимо такав случај, где су два духа, двије душе само! Н. пр. живе два човјека, један овдје, а други негдје у Америци, али тако да један за другога не зна. Може ли дотле, док један за другога и не зна, док се један с другим !ни у мислима састати не може, учинити један другому какво добро, и то још хотимице? — Не може — Што је дакле од пријеке нужде духу, који хоће другом коме духу да буде добарг — Да с. њим до^е у свезу. — А на који ће начин моћи с њим у свезу доћи?... Чекај! Које је битно обиљежје свакога духз? — Да мисли, осјећа и има вољу. — Ако један дух хоће да с другим којим духом дође у додир, јесу ли доста за то саме његове мисли? Или је потребно још и друго што? — Ја дружим, да саме мисли нијесу за то довољне. Јер ја могу мислити не знам што, али док ја тих својих мисли другоме не повјерим, не може он за њих знати. А док год он за њих не зна, оне за њ као да и не постоје. Да један дух ступи с другим духом у одношај. треба за то, по мојем суду, прије свега воља. Јер само с вољом својом може дух дјеловати на своју околину, на свијет, који је изван њега, дакле и на друге духове. — У чему се, велиш, јавља воља ? — У дјеловању и раду. — Какав дакле мора бити дух, који хоће да буде добар ? — Дух, који ће да буде добар, мора радити. — Не би ли могао који дух бити добар, а да ништа не ради? -— Не би. Јер кад он не би ништа радио, већ кад би посве мировао, не би други дух могао имати од њега никакве користи. У опће, такав би дух био без икакве вриједности, а то се, како смо рекли, посве противи добру, које има