Српски сион

р

Ер . 5 бити Божјом својином, ваљало Му је већ од детињства узети иа себе службовање према Оду своме небесноме; ваљало је Њему бити Учитељем, коме није ни један учитељ раван, и Првосвештеником, величапственијим од Мелхиседека и Арона; ваљало Му је, шта више, ностати и духом и телом — светом Жртвом, те га дакле и донесо-ше данаске у храм јерусалимски као нежно Јагње пред лице Божје, да се већ сада у напред носвети и означи као Атпец Божји, који на себи пбнесе свеколике грехе иалога човештва, иа је ради њега и крв своју на крсту нролио. Слично носвећење на службу Божју наде дакле и нашој деци у део, љубазни верни; слично се нриносе и приказују Богу и наша деца, и то, у Новоме Завету, не само првенци више и м-ушкарци, него сва наша деца од реда. Или зар светим крштењем у храму, не приказујемо ли децу нашу Богу Саваоту, којом их приликом ми, у знак славе Богу и захвалности одане, Н>ему приносимо ? И зар свето миропомазање, што га она тада уједно примају, иије печат дара Духа Светога, који ће им дати снаге и способности, да Богу своме служе у накитима и украсу детиње невиности, побожне вере, вољне послушности ? 0, не заборављајте дакле, драга децо, да вам је од дана крштења и миропома зања вашега, на чело и на душу стављен печат власништва Творца вашега, и да Он од вас и тражи и захтева пуним иравом, да Му се увек топло молите и да Му вазда будете верни. Па не заборављајте на то ни ви, добри момци и орне девојке: ма до чега ви дошли у овоме свету, нека ваш најдивнији украс вавек буде: нобожно и вољно служити Господу Богу своме! Стога је дакле достојно и праведно, да наши родитељи своју децу већ за рана доводе овамо у свети храм Божји, како би се она већ за времена навикла да радо бораве у дому Оца свога небеснога! Јер ће она само овим путем и моћи благословено напредовати и јачати у духу, баш као што и о Спаситељу нашем стоји писано у данашњем св, Јеванђељу: „А Дете растијаше и јачаше у духу и пуњаше се

Стр. 6?

премудрости и благодат Божја беше на И>ему." А да би наши родител>и децу своју заиста и умели и знали унутити на тај спасоносни иут, ваља 2.) и они сами да знају Богу своме вољно послужиши. Томе нас, такођер у данашњем св. Јеванђе.љу, поучавају — Јосиф и Марија Они долазе у храм јерусалимски као и побожни Израиљћани, да се Богу нрикажу оданима закону ЈБегову, што им га је Он преко Мојсеја дао. А ваљада им тај долазак не беше ни богзна како лак, већ са обзиром на скупо време једнога сиромашна дунђерина, какав Јосиф беше; а ваљада им не беше баш тако лако ни саму жртву набавити, и ако не беше већа нег две грлице, јер они беху људи врло потребити. Али зато честити Јосиф и побожна Марија ипак никако не заостају онде, где ваља Господу своме послужити у вољној оданости. Дела, служите и ви тако Господу Богу својему, домаћини наши и наше домаћице! Може, истина, често да притисне плећа домаћинова велики терет позива тешка, и може да је често врло сплетена брига домаћина око вођења домазлука; може, истина, бреме разних непогода, или и сама заварљивост светских разонођења да нас пође задржавати у верној служби Богу. Али не пропуштај, добра душо, да одано служиш Бзгу своме и поеред узбуркапа комешаја позива твога у свету, већ на супрот свему томе, чувај чистом ону дивну стазу, која води дому Бога нашега, која одржава непомућену свезу узмеђу срца твога и срца Божјега, између твога земаљскога и твога небесно1а позива. Јер баш у колико те више могу да доведу до очајања опаки вали разноврсних у животу струја, у толико ти више и ваља ногледати к небу горе, Богу своме — и овде, у светоме храму, и дома у скровеној ти одајици, не би ли те Он заиста и умудрио у незгодама ти претешким. Ал се немојмо Богу обраћати само у делатности својој свакидашњој, него Му се покоравајмо и у самим својим часовима

„ОР ПСКИ смон. е