Српски сион

утр. 68.

„СР1ГСКИ

СЖОН."

Б р. 5.

од очајања. „А и теби самој пробошће кач душу", такве је речи чула на данашљи дан и сама Богомајка, нреблагословена Дјева Марија. На њу чекаше још и тежа стаза ол ове дапашље до храма па брдашду Сиону, крвава стаза на Голготу пусту. Ваљаће њојзи пренети и скупоценију жртву од ове данашње у храму — РБега самога, свог премила Сина ваљаће јој рањена срна положити пред лоно Господа Саваота, Пастира стада. А такви се жртвоносни путови укрштавају често у животу свакога путпика-хаџије овде на земљи, када он ступи у своје зрелије доба; такви оштри мачеви продиру често кроз много срџе хришћанско у метежу животноме. У бригама за на"ушни хлеб и у невољама за опстанак, у јадима што ти их напоси свет и у искушењима П1ТО их на тебе шаље Бог, крај болесничких постеља и па гробовима — о, та ту и данданашњи продире кроз наша срца љута оштрица мача немилосна; ту крвљу нрокапље не само нежно срце женско, него хоће да препукну и мушке груди у јунака. Тамо што и ту, добри Хришћанине, и ту ваља да се ти прикажеш Богу као вољна жртва у светим адиђарима побожне послушносги и преданости, те да ионосита плећа своја мучаљиво подметнеш под бреме и терет, што ти га Отац твој небесни ставља у животу овом прелазноме. Ту, човече, гшкажи своје јунаштво, ту, жено, покажи своју доброћудну трпељивост, ту, Хришћанине, покажи послушност вере и преданост праведпичку. И знај, да ћеш све оно, што иначе можда никако не би могао преко главе претурити — знај, да ће ти, предав се Господу, сваки, на и најтежи крст бити лак. У то нам дакле име пе ће сада бити тешко појмити ни то, како ваља 3.) и старост да се преда Богу, па да сиокојно очи своје склоии. Посмотрите то на старипи Симеопу и на осамдесет и четврто годишљој Ани у храму јерусалимскоме, како се они одано приказују Богу, и како се они спремају па свој смирени одлазак. „Она не одлажаше од цркве," вели се

у Јеванђељу за стару, цјеломудрену Ану пророчицу, „и слушаше Богу дап и ноћ постом и молитвом." За ма који другп рад ослабише јој и обамрле већ немоћне руке, али се њима још може при мојштви служити. У свету је већ пико више не требаше, али у дому Оца своп пебеснога имађаше она јога овоје нријазно месташце, на коме је пико попреко погледати не могаше. Мужа је свога из младости већ тако давно сахранила, а другарице је своје из детињства већ тако давиа преживела. Ал је преостао њојзи најбољи јо.ј Пријагељ, њезин, Бог и Госиод њеп, и сада је она већ само још 1Бему једином живела па овоме беломе свету. Да слуша Божју реч, да Н>ему служи, и да се спокојно спрема за вечни живот, — ето, то беше сада једини позив и јединп посао њеп. А сада погледајте још и на опога седога старца, на нобожпога Симеона, који ту стоји покрај ње. Оп је читавога века свога тако жељно чекао утехе Израиљеве, година је прогонила годипицу, дуге су му оседиле власи, за световне чари он више ни појимања нема — али пада на Господа и на спасење обећано, опа му је душу свежом одржала, да не клопе под теретом тешким годипа му дубокнх, „јер њему беше Дух свети казао, да пе ће видети смрти, док не види Христа Господњега". Па када му Дух дошануо: „То је, ето, видело, што Га је Саваот уготовио да обасја незнабошце и славу народа Израиљева," када је старац праведни нримио во мбат Т а свокодитма д 8 шх ндши^х , када је на руке примио закона Клддмкб — разгали му и разагна боре старачке радост младићска, па он хваљаше а слављаше Бога, и прорицаше о Детету, те ои постаје ироповедником и иророком тик на ивици гроба, и њему се у томе придружује и праведна старица Ана, те и она „хваљапте Господа и говораше за 1Бега евима који чекаху спасења у Јерусалиму." Заиста, задрхће човеку срце у грудима, када са те стране расмотри тај дивни призор у храму јерусалимскоме. Исто иам се пак тако напајају груди задовољством, када и сада, овде ил онде, уочимо по коју часну слику и прилику Симеона Богопримца