Српски сион

В р. 6

„СРДСКИ

Стр. 89

такав човјек не би ништа радио, а срамота, што би га свако избјегавао, јер „ни у тикви суда, ни у плашљивцу друга", и ругао му се говорећи: „Ако се бојиш врабаца, не сиј проса!" Да ли је ко у раду свом онолико опрезан, колика треба да буде, видјеће се најбоље по том, какву је сврху за рад свој одабрао, т. ј. по оном, што хоће и кани радити. Главно је ту, да ли он ту сврху добро познаје, или не. Ако је познаје, добро за њ, јер „од знана зеља глава не боли"; не познаје ли је, боље ће бити, да се таква рада прође, него да га ради јер, „ко што не разумије,' онога нек се мане!" Но није доста познавати сврху тек површно. „Боље је ништа не знати, него којекако." А још је већи недостатак и р^авија мана, ако се та сврха не познаје, прије него се почне радити. „Кад се кола сломе, путова доста"; онда је лако бити паметан, али што то користи, кад „док памет дође, благо прође. Прије чина размишљај! И „који домаћин не мисли у вече, шта у јутру ваља радити, ту нити је куће ни домаћина". Бирајући ма који посао треба да увијек одабереш нешто вриједно, а не тек какву тричарију. „Орао не хватамуха"; тако не доликује ни радину човјеку, да „хвата мухе по зраку". Иначе ће му се с правом приговорити: „Види, око шта је руке скрстио!" За то рађе пусти такав посао и „не копај трица!" Колико год вриједи ово правила, да за рад треба одабрати сврху вриједну, толико и још више треба пазити на то, да се не одабере неки посао, који би могао само штету нанијети. „Не срчи вруће јухе, да се не ожежеш," и у опће „не ишти с помњом, што не би хтио наћи!" Мораш ли већ узети зло, а ти од два зла одабери рађе мање, и ако мораш н. пр. коме дати овцу или вуну, подај рађе вуну, јер „боље је дати и вуну него овцу." Тако исто, ако не можеш ни на какав начин умаћи каквој штети, а ти гледај да из те штете извучеш да]'буди какву корист ! Н. пр. „кад ти кућа гори, а ти се огриј" барем! Ако се пак никако

не можеш окористити штетом, коју си сам својом кривњом на се навукао, а ти извуци из ње бар добру науку за будућност! Доста си постигао. Ни за какав рад није доста познавати само сврху, већ треба, како сам већ прије казао, познавати и средства, којима се она сврха даде досећи. Позната је ствар, да „без алата не има заната." Обрнуто пак „ласно је иза штита стријељати," јер штит чува од непријатељскога нападаја. Ну тај алат, који нам служи као средство, мора бити згодан. Н. пр. „будаком се трње копа, а не плитвом," и „бургијом се буши, гдје не може шилом " Тако и „ковач за то има машице, да не жеже прста." Узмите ч 'пак, како би лудо радио, ко би хтио н. пр. „кључем дрва цијепати, а сјекиром врата отворати," или кад би коме био „ражањ оје, а печенка врабац!" Такву би се човјеку свако у лице смијао. С тога, кад знаш, да „сјеме губи, ко по пржини сије," и да се „без дрва огањ не може зажећи," ако хоћеш који посао да радиш, постарај се најприје за средства. „Ко хоће да види, нека носи свијећу наприједа." Дакле, „или купи алат, ил' остави занат!" Не можеш ли га међу тијем купити нити се другим којим згодним начином потребних средстава дочепати, не ће ти бити могуће ни твога посла извести. Би ли могао н. пр. бити који град цјењи од динара? Па опет „скуп је град за динар, кад динара нема." Па све ако би што неспретним средствима и постигао, било би то као „кроз плот ткато, а с коцем збијато," дакле опет нешто са свим неспретно и незграпно, те би се послије непрестанце морало крпати и лијепити. Осим тога, што средства морају сама по себи бити згодна, мора бити згодно и мјесто и вријеме, у које се употребљују. Да се н. пр. дође до воде, треба ископати бунар. Али ко „бунар копа уз поток," тај ради посао сувишан, као што опет онај, ко „на тавану копа бунар," ради нешто врло неспретно, јер не пази на мјесто. Исто је тако све добро у своје вријеме само. За то треба да се „све у своје вријеме и ради," тијем више, што