Српски сион

С тр. 88

В р. 6

Прије него ли поближе одредимо вриједност мудрости и њоме стеченога знања, не ће бити с горега да развидимо, што је мудрост и у чему се састоји. Мудрост је — да опредијелимо најприје мјесто, гдје се она налази — у мишљењу, које може бити мудро или лудо. Ако су наше мисли исправне, т. ј, ако оне посве одговарају ономе, чега се дотичу, онда су оне плод мудрости; иначе су, а ово се збива у већини случајева, пошљедица лудости. Ако ја н. пр. мислим, да је данас четвртак, онда је та моја мисао, каква треба да буде, јер је данас збиља четвртак, Мисли ли пак когод, да је с^тра субота, то његова мисао не вриједи, јер не одговара збиљи. Прва је мисао, можемо рећи, мудра, а друга луда, или први начин мишљења је мудрост, а други лудост. Што се тиче мисли у опће, морамо признати, да су оне слободне. „За мисли се не плаћа малта", и с тога „више ум замисли, него море понесе". Него што се тиче мудрих мисли, те нијесу таке. Оно, чега нема, не може мудар човјек никада признати да постоји, нити опет за оно, што јест, рећи да не постоји. То може да учини само луд човјек, те да устврди н. пр., да нема Америке, у којој већ толико наших људи работа. Мудре или ваљане мисли стјечемо ми помоћу наших чула, и то особито помоћу очију и ушију, које се међу собом помажу, те и ако „више ваља вјеровати очима, него ушима", опет „види, што не види, ко добре уши има". За то и требра да онај, који хоће што добро да знаде „отвори сто очију", т. ј. да напрегне сва своја'чула. Јер ето очи су најбоље чуло наше, и то не само за то, што помоћу њиховом све најбоље спознајемо, већ и највише — девет десетина свега онога, што знамо, дознајемо очима —, па опет саме за се „очи су варалице", те ми толико пута видимо неку ствар са свијем друкчије, него ли би за право требало. Наш је црквењак н. пр. једнако велик, био он овдје или на врху торња, па ипак колико нам се горе на торњу чини мањи, него кад је уза нас.

Али која би нам корист била и од пајмудријих мисли, кад их не би могли памтити, т. ј. кад би све, што чулима научимо, одмах и заборавили? Док бих ја н. пр. гледао ову боцу, знао бих, да је оно, што је у њој, вино, али чим бих сврнуо свој поглед на другу страну и видио воду, не бих више могао знати, какво је вино, већ бих знао само, каква је вода. Тако не бих за право могао знати, ни што је вино, ни што је вода, нити рећп за воду: „Ово није вино", нити за вино: „Ово није вода", јер се више не бих сјећао, каква је она ствар прије била. Испоређујући ствари једну с другом, спозиајемо их ми, те знамо, што је велико, а што малено, што плаво, а што зелено и т. д., без тога испоређивања, које се темељи на памћењу, не би било ни знања. Први знак, по ком ћете познати нечију мудрост, — јест опрезност, којом се тај човјек лаћа посла, Право „знање рађа бојазан", и оно је луд човјек, који „узима све на лаку руку", ни чега се не бојећи, јер доиста, „ко се зла не боји, нема памети". Та сваки скоро час видимо, да „небојшу наприје пси уједу". С тога и није чудо, што су мудри људи тако опрезни, јер знају „ако није опреза, биће натеза". За онога пак, кога видимо, гдје без бриге што ради, можемо пунијем правом рећи, да нема памети, јер „да има памети, било би и бриге." Лисицу н. пр сви ми зовемо због које каквих мајсторија њезиних лукавом, јер је кадра да своје основе, док их не изведе, „крије као гуја ноге." Знајући јој за ћуд, морамо бита вазда опрезни, кад што с њом или с људима, који су као и она, поела имамо. За то „кад лисица предикује, пази добро на гуске", и „кад с лукавим човјеком посла имаш, пази на себе!" Доиста, „добро је бојати се зла", и „ода шта се човјек мало боји од онога нек се врло чува". Него и ако само „страшљиви дома дома долазп", не смије човјек ипак у опрезности претјерати и бити можда „плашљив као зец". То би била х^рдна штета и срамота. Штета, јер