Српски сион

р.

»

СРПСЖИ сион, а

Што је добро? Српским народним пословицама истумачио др. Данило ТрбоЈевиЂ. (Наставак) IV. Мудрост. Рад је, рекосмо, главни увјет, да ко буде добар, — главни, али не једини. Има их још. А да их још мора бити, најбол.е ћемо се увјерити, ако рад за се, као пошљедак саме снаге, промотримо. Сваки се рад може према снази, која се у н> улаже, проматрати с три различна гледишта. Него сва су та гледишта, сама за се, непотпуна. Почни што прије и што прије сврши! Тако гласе прва два гледишта. Али што почни и што сврши? Тога ниједно од њих не напомиње, а не спомиње тога ни треће гледиште, по којему се тражи што више послова, јер одмах можемо да питамо: Којих и каквих послова? Како се види, код сва три ова гледишта занемарена је сврха рада, на пме оно, што се самим радом има постићи. Овај смо недостатак дужни исправити, ако канимо нашим радом какво добро получити. Занемаривање те дужности најобичнија је погрешка људска. Колико је њих, који желе и чезну за радом, те у истину и раде, а сами право не знаду, —- што. Је ли чудо што на брзо морају стећи жалосно увјерење, да је њихов рад био бескористан? Јер пли не доврше онога, што су били започели, или ако и доврше, а они се послије увјере, да се нијесу ималн око чега мучити, и да оно. што су тим својијем радом постигли, „не вриједп ни по шупља боба". Са све трију споменутијех гледишта у онће тражи се од нас што већа снага. Ако тим и није истакнута сврха, а оно су, мислио би когод, истакнута бар средства за рад. Али ни то не стоји. Јер ми би, све и да ирихватимо снагу нашу као једно од главних средстава за рад, морали прије свега знати, кад ће снага којега од нас моћи бити највећа. Али ми тога одатле не дознајемо. А бар то би свакако морали знати, ако ћемо с успјехом радити. Јер за уснјешан рад није доста само да знамо, што хоћемо постићи,

Отр. 87

него нам треба знати, и како ћемо то постићи, т. ј. треба познавати тако^ер начин или средства, помоћу којих ћемо оно, што желимо, најлакше постићи. Истом знање сврхе и средстава попуњује дакле ону правнину, коју налазимо, посматрајући саму снагу за се. Вриједност тога знања је недогледна. Колико ли пута видимо, гдје „будаласта снага брзо малакше," и да је „луда сила брза погибија", а то све за то баш, јер је луда и будаласта. Кад то опазимо, не можемо а да не признамо, да „више помаже мудрина него јачина", по готово, гдје има толико случајева да, оно, „што јакост не може, памет учини". Доиста, и „бољи је разум негли снага". Што? „Боља је унча памети него сто литара снаге", јер „мудрост свијетом влада", а не јачина. Свијет је на име под законом, и да закона нема, он би подивљао. Али одакле закон, и ко њега поставља? Ко други осим разума; за то и „неразумну закону ноге преби!" Тако је разум, постављајући законе разложно, вреднији и од закона. Разум на име управља разлогом, док опет „разлог законом, а закон свијетом влада", Али и ако је разум толико вриједан, опет не бих желио, да побијем оно, што сам прије рекао о вриједности снаге. Не, никако не. Хтједох рећи само толико, да и ако снага много вриједи, као нешто, без чега се добро не може никако постићи, опет сама она није за добри рад довољна. Треба још и разума. Али ако се запитамо, што је од тога двога ипак вредније, морамо рећи, да је рад или настојање, вреднијз, јер „настојање без ума, за шта год је, ум без настојања ни за што." Настојећи на име око нечега, све ако и нема у том настојању разума, даде се ипак бар нешто постићи, — могу се на име сврха и средства по случају згодно одабрати —, док самијем разумом, па био он најбистрији, ако ништа не радиш, не постиже чисто ништа. Опћенито се ипак може рећи, да ни снага без разума, ни разум без снаге немају праве вриједностн, већ тек обоје заједно.