Српски сион

„СРПСКЖ

сион.

ници сами слаби да том зду стану на пут; сви се морамо против овог зла бранити. И наше добротворне задруге Српкиња могле би радом својим много користити. ГГокрај своје племените сврхе да помажу сиротињу ваљало би да пораде и на том, колико до њих стоји, да је у нас сиротиње мање, а то би могле извеети, кад би радиле на преображају моде. Моде неке мора бати, али не оваке луде, накоју се и црно испод нокта утроши. И кад наш свет све што 1е боље за храну мора да прода, да задовољи тој страсти, а сам се храни отпадцима, није ни мало чудо, што нам је сој кржљав и што нам је приплод према другим народима, најмањи, Залуд нам је у борби за автономију и друго нозивање на привилегије, ако ми не радимо и на томе, да стечемо још и нових и јачих привилегија за то у бројном и материјалном напредовању. За последњих десет година прирасло је у Чуругу Срба 1102 душе, а принлод је 607 душа, те се по томе 495 српских душа са стране населило у Чуругу. Кад узмемо ово у обзир као и то да су се за то време и иноверци, што рађањем, што доселењем умножили са 670 душа или 26°/ 0 , закључујемо, да борба за живот није у Чуругу тешка и да се може лепо живети. Видимо да у Чуругу има услова за бројно и имовно напредовање, па нам према томе оно стање, које смо мало час изложили, изгледа још жалосније. Из одељка: „Назарени" (има их близу 300 душа)видимо, да су српски насељеницч из горњих крајева Бачке, што показује, како наш народ не може с другим народима да издржи утакмицу у иривреди, па се снушта, истина полако, али увек и непрестано, нпже. Знамо да је наш народ ире неколико година врло добро имовно стајао у тим крајевима и зашто баш он мора да устукне и то испред народа, који нису њему некад у имовном стању били равни? Вредно би било о овом питању размислити, а мислимо да је и крајње време. Завршујући овај приказ морамо изрећи наше признање оцу Василију, што нам је о својој велпкој парохији за тако кратко време изнео толико легшх података за познавање нашег народа. Слика је доста жалосна, али је истинита, а пред истином и не треба очи затварати. Болест се само онда може лечити кад се знају и узроци. Желези би, да се и остали свештеници угледају на оца Ваеилија, на да приреде овакав извештај о својим парохијама, а црквене општине

да се угледају на црквену општину чурушку, па да ове радове о свом трошку издају. Кад би из сваке наше дијецезе са разних крајева изишло бар десетак оваких извегптаја, могли бисмо онда упознати себе, а то нам је преко потребно, па би већ једаред и значи где да своју снагу најјаче заложимо. Можда би онда и наша штампа посвећивала више пажње расправљању животних питања нашег народа, а не онима, која засецају у високу европску политику, која се нас мање тичу, а на што, искрено да кажемо, нико баш ни главе не обрће. ?

ЛИСТАК. Белешке из црквено-школског и просветног живота. У Митрополији Карловачној. (Седнице Архидијецезалних епархијских влаоти) сазване су, и то: Адивнистративног Одбора за 18., а Конзисторије за 19. фебруар о. г. (Избор пароха.) У Добановцима (Земунски протопрезвптерат) даиа 11. (24.) фебруара взабран је за пароха, администратор тамошње парохије јереј Георгпје Недељковнћ, са 34 против 7 гласова. (Румуни би и наше манаотире.) Румуни Сибпњске Митрополије бацише око и на нагае задуасбине, српске манастире: Бездин, Сентђурађ и Месић. Није им доста нашег црквено-општпнског пметка, није им доста, што су још у поседу српског манастира Ходоша. Хтели би и внше, срљају п даље. Чиме ће Румуни доказивати своје претензпје на споменута три српска манастира, тиме још нису задпвили свет. Свако њихово такво доказивање мора ће бити смешно п за њихов апетиг на туђ пметак веома карактеристично. Право и закон је на нашој странп. Бездин, Сентђурађ и Месић су српски манастири, српске задужбине, наше власништво, наш посед, наша јурисдикција. Парница гледе њих може се заметнути судским путем — ако то Румуни баш хоће — а да ће ју изгубити, то је изван сваке сумње за сваког јуристу. — 0 манастпру Ходошу у наредном броју. Разне белешне. (Српока гимназија у Новопазарском санџаку.) У Пљевљима, у Новопазарском санџаку, отворена је недавно српска гимназија. За управигеља јој је постављен Танасије Пејатовић, бивши наставнпк сриске гимназије у Скопљу.