Српски сион

број *7.

Стр . 99.

мојте своје рођене грехе затварати за браве оковане, мислећи зар, да оданде никада и ни пред ким на видик изаћи не ће, Та сетите се само оних сновиђења, што ири последњем навечерју живота нам земаљскога пролазе хитрим летом пред душом свакога човека. И када онда дође небесни Судија твој, иа те заиита, ниси ли Га се кадгод и ти одрекао, ниси ли кадгод и ти заборавио на Њега? реци, шта ли ћеш Му одговорити? Заиста, заиста вам кажем, многи би онда тако радо окренуо лица свога од Њега, волели би да се сакрију испред Њега; ал иред погледом Његовим, који цродире кроз кости и душу, не остаје ништа сакривено! Сећајмо се дакле, док је још за времена, сећајмо се свн од реда грехова својих и нокајмо се, као што нам и песник вели: Кајите се док имате дана, док је доба, ђецо, кајите ее, кајите се, док није позвана душа к' Оном, који небом тресе! Кајите се, јер земаљзког стана т'јек измиче бјегућ, кајите се: кајите се, јербо зора рана наћ' ће многог, куд за вазда гре се, кајите се.. . И то кајање и покајање ваше нека буде опда чврсто и сталпо као стена. Немојте бити као оио Фараон, који у тренутку опасности и очајањз рече Мојсеју и Арону: „с јда згреших, молите се Господу за мене и народ мој," а када виде, где преста дажд и град и громови, стаде опет грешити и срце отврдну (II. Мојс. 9. 27. 34). Јер има и дапданашњи и таквих, бедних „покајника." Многи је већ грешник клекнуо, у многу је оку заблистала лажна суза покајања тренутнога, када му је брод живота његова шибала бура студена и жедни га вали прогутати шћаху. Ал шта ли је вајдила та исповест са усана, шта ли суза, која часком опет ишчезну? Чим се је бура слегла, просјало сунце, брод се жала дохвагио ставна, те онај, који малочас у крајњој беше опасности, осети чврсто земљиште под ногама својима: опет је грех примио уза се за друга. Искуство нас учи, да у дневнима опасности какве порасте број покајника, хра-

мови се пуне богомољцима, чине се завети разноврсни и чују се речи: „оче, згрешисмо ти љуто!" Али ако смо се опростили беде нечастиве, страх нам је срца оставио, а с њиме је и покајање одлебдело из душа наших. 0, мили моји, ако би и међу вама било таквих лакомисленика, нека заиамте, да Бог не смеће иикада с ума ни једно њихово обрицање. Нека знају, да они, очајне ноћи ил на постељи самртној нису човеку, већ су Богу обрицали, па ако ће своје обрицање погазити: неће људе, него ће Бога варати, јер су Њему обрицали! И човек презире лажљивца, а камо ли ће Бог оставити без казне завет слагани. Ко у тренутку страве и очајања рида „згреших!" па онда на све заборави и ноново греши, како ли ће тај и моћи помишљати више на милост, па опроштење? Тако лажно покајање само увеличава грех и ближе носи дотичпога проклетству. Ако би се дакле и међу нама нашло разметљивца, ко.ји је далеко отишао од Госнода, од Оца свога предоброга, тај нека данаске саслуша Његов брижни глас, како га к себи зове и призива. 0, немојте се устручавати да Му иохитате: радо ће иас видети нри трапези Сина свога, када се скорим будете стали причешћивати. Не беше још грешника, кога је Исус Спаситељ од себе одбио, када је кораке његове истинско и нрекаљено покајање к Њему водило. Сазнање, да ти душа није са свим чиста, да*ти савест није са свим мирна нека те не страши да к Њему пођеш. Не можеш ти бити јаднији, не можеш ти бити грешнији од блуднога сина. Па гле, и он милости нађе у оца свога. Вичимо дакле скупа, ил шапћимо: „Оче! сагреших небу и теби !" ал нека нам тада и сузе покајничке потеку низ ланита, па хајдмоте тако дому Оца нам небеснога. А Он, Бог милостиви, не ће нас оставити, одбити нас не ће, него ће нам дати помиловања за навек. Амин. Бг. Владимир ДимитријевиЋ.