Српски сион

„СРНСКИ

(ЈИОН ш .

Б Р. 1.

Што је добро? Српеким народним пословицама истумачио др. Данило Трбојевић. (Наставак) Одатле, што се средства морају равнати по сврси, слиједи наравски, да се она никада не могу бирати прије сврхе, већ треба најприје одабрати сврху, а онда истом тражити згодна средства. Како је смијешно, кад ко „сијече ражањ, а зец у шуми," или кад ко „продавакожу вучју, а још није вука ухватио!" „Дед прво патку ухвати, а онда је испеци!" Но и ако се „не ваља изувати прије воде," а оно је ипак лудо „чеп затиснути, кад је вино истекло." Како да ово и оно прво доведемо у склад? Прво се односи на бирање сврхе и средстава, а то се догафа у нашијем мислима, дакле у нама, а ово се друго протеже на сам рад, постизавање сврхе помоћу средстава, које се збива у вањском свијету, изван нас. И ако се на име средства смију одабирати тек онда, када је већ сврха одабрана, треба их употребити прије, него се сврха постигне. У првом су само случају она збиља средства, а у другом узрок, док сврха постаје њиховом пошљедицом. Како се пошљедица врши послије узрока, тако се и сврха постизава иза средстава. Истом кад имаш већ сва средства у руци, можеш мислити на то, како ћеш се добавити и сврхе. Као што год „прво пада лишће, а за тим дубље," тако и оно *„што луд чини по времену, то мудар прије времена" уради, јер не ће да истом „иза вука затвара обор." К средствима у ширем смиелу спада и снага, која нам је потребна, кад хоћемо да нешто постигнемо. Прво, што од нас тражи мудрост обзиром на снагу нашу, јест то, да пазимо, да није оно, што хоћемо да постигнемо, у опће нешто немогуће. Међу такве немогућности у ширем смислу спада у првом реду стјецање ма којега добра без муке. Тога, као што сам већ напоменуо, нема „Без муке се сабља не сакова, без муке се ијесма не испјева," Као' што ,,не могу бити и вуци сити и овце на броју", тако не може нико

„бити млинар, а не обрашнавити ее". У опће, „не може се лако и добро". Имајући тако на уму, да „нико не може дланом заклонити сунца", морамо се нарочито проћи онога, што је за нас људе у опће немогуће, Друкчије ће нам се с правом приговорити: „Лупа главом о камен", као н. пр. онај, који „од јалове краве млијека тражи". Само „жали, Боже! труда и муке", јер од такве муке и од таква труда никада ни најмање користи, већ само штете. „Ко глође гвож^е, сломиће зубе, а гвожђа ипак преглодати не ће. Колико се год сви ми морамо чувати мијешања у послове, који премашују човјечју снагу у опће, толико се исто мора чувати и сваки човјек, да се не лаћа онога, чему он сам није дорастао, макар то за кога другога и било могуће, Стално је, да „није свашто за свакога", и да онај, „ко би радо на свашта, не доепије ни на што", Тога ради, као што се онај, „ко се у коло хвата, у ноге узда", гледај и ти, да увијек прије него што почнеш, спознаш евоју снагу, те се „не прти у бреме, које не можеш носити", већ само „онолико прти на се, колико можеш носити!" Није корист, ако је „дуга основа, а памет ослова", јер ћемо на брзо видјети, гдје се такав човјек „заплео као пиле у кучине," те гдје се узалуд „мучи и пати као жаба о љешњак". Ра^е „и не почни, што свршити не можеш", него да посао, који си започео, будеш. морао прекинути! Многи ћеш посао моћи можда послије, кад будеш у бољим приликама, лакше свршити. За то причекај и „не лети, док ти не нарасту крила!" Кад видимо, да „и цар иде, гдје може, а не, гдје хоће," за што да ми, који смо нејачи и слабији, тражимо навалице, што је немогуће? Не тако, већ „ако не можемо, како хоћемо, а ми ћемо, како можемо," јер „разборство је узети што можеш, кад не можеш тпто хоћеш". Али да се разумијемо! Ово вриједи само за ствари, којих нијесмо подобни учинити, а не вриједи за оне, које су ма бар донекле у нашој власти. Лудо би било, кад би ко-