Српски сион

Б р . 7

.СРБСКИ СИОН«.

ОТР. 101.

год, хотећи у гори насјећи дрва, чекао док гора к њему дође, и кад би видећи да горе к њему нема, држао свој посао за немогућ. „Ако гора не ће к теби, а ти к њој" иди! Сваки посао омјери, прије него га се подухваТиш, о своју снагу, и што можеш ради, а што не можеш пусти! Јер „ако можеш што хоћеш, за што ћеш што не можеш?" Само не смијемо у том просуђивању ни по што бити површни! Знате, да оно, „ко што жуди, лако вјерује." На тај се начин лако човјек сам превари, те често држи за могуће нешто, чега није кадар учинити. Пазимо добро дакле, да не заложимо више, но што можемо прождријети, јер „ко више заложи, не може прождрјијети, удавиће се". Право познавање наше снаге, како видите, много нам је корисно. Него та корист још није сасвијем исцрпл>ена. Колико у истину вриједи мудрост, најбоље ћемо спознати од туда, ако њезине захтјеве примијенимо на онај троструки задатак, који је садржан у првој заповијести: ради! Прије свега, кад знамо, да „не изрене ништа, ко све тјера", и да онај, „ко тражи хљеба преко погаче, жели овсенице", настојаћемо да се прихваћамо не што више, већ само онолико и онаках посала, које ћемо моћи посвршавати, Ко не може више од једиога посла да учини, доста ће бити да њега сврши, али ваљано. И „лавица окоти једно, али вриједно". Мудар човјек не ће никада „једно пустити, а друго не ухватити", већ ће истом онда, кад доврши један посао, почињати други. А почињаће сваки посао свом помњом и разборитошћу, знајући добро, да „ко добро почне, боље сврши", као и то, да је онда, кад је „зао почетак, још гора сврха." Јер као што се „из јутра види, какав ће дан бити", тако се и из почетка може видјети, какав ће бити свршетак, и може се збиља рећи: „На пола је учинио, ко Ј е добро почео". А не ће он само с помњом почињати, већ ће, док год посла не сврши, остати помњив. Знајући, да »кукољ ваља из коријена ишчупати", и

он ће свако зло гледати искоријенити, као и добро опет какво извести, баш онако како треба. Тако ето мудрост сужује онај број послова, који би по првој заповијести, самој за се, морао бити неограничен. А сужује га управо за то, не би ли човјек, радећи 1пто мање послова, — урадио их што боље и тако за збиља постигао више, него кад би хтио све, а не би учинио ништа. А с истога тога разлога ограничује мудрост и претјерану журбу у раду, која по самој првој заповиједи не би смјела имати ни краја ни конца. И ако Јаребицу лови, ко веома брзо ходи", опет није у већини случајева добро радити „на врат на нос", јер „није добро, што год је савише". „Хитња је вражији посао," и обично, „ко нагло почне, нагло ће и свршити". Тако све, „што се брзо гради, брзо се и разгради", ко што н. пр. и „брз млин брзо се сатре". У опће, „не може се добро и брзо", јер се у брзини не може бити опрезним, колико би требало. Треба дакле умјерити своју журбу, јер и „ако је хитња, није судњи дан". Истина, „кратак је дан, али је дуго годиште", и што не можеш учинити данас, учинићеш сјутра или прексјутра. Човјек „паметан полако иде, а брзо до^е", видећи свуда око себе, гдје „из мала буде и много", кад се тих малих ствари више накупи. Тако н. пр. и „киша пада капљицама, па напада локвицама." Па дедер да и ми тако! „Ако не можемо скоком и касом, а ми ћемо ногу на ногу," кад и онако знамо, да се „из тиха ходећи прије дома до^е". Ни у каквом послу „не жури тако као да кућа гори"; та „коњи се не седлају вилама!" Ето ономадне ми је иричао један мој парохијанин, како му је због журбе отац погинуо. „Док је мој бабо облазио", рече, „донде је куНи долазио, а сад како по^е на пречац, онако и заглави". Још више него за вријеме самога рада треба да будемо стишани, док се на рад одлучујемо, јер „ко брзо до мало се каје". Није доста замислити, па одмах хтјети -т