Српски сион

О гр . 102.

„ОРПСКИ СИОЕ«.

ВР. 7.

„Замишљено, а не промишљено не ваља". Што више, „боља је једна размишљена, него стотина учињених". За то не само, ано хоћеш што да радиш, „прво помисли, а онда учнни", већ и ако хоћеш да што речеш, најприје размисли, „испеци, па реци!" У опће, прије него ли речеш, гледај како ће ти изаћи; дакле „порани мишљу, а покасни ријечју, не ћеш се покајати!" Будући да су ,,мисли пошљедње вазда боље", немој прихваћати оне, која ти прва наскочи, већ у сваком послу, особото у оном, који је тежак, „дуго мислр , па поспјешно дјелуј!" Ако н. пр. што кројиш, не смијеш кројити, па онда истом омјерити ; већ „боље је омјерити, па кројнти". Али не би било доста ни омјерити само једном па одмах кројнти. Два пута мјери, а трећи крој!" Али како у опће ни у чем, тако ни у умјеравању своје журбе не ваља претјерати. „Све је лијепо до мјере", и „средња је срећа најбоља". С тога, како год не смијеш јако трчати, да врата на сломиш, не смијеш бити ни превише спор. Исто тако, док се још истом одлучујеш на што, не смијеш превише пробирати сврхе ни средстава, јер „пробирач нађе отирач". Што год радиш, ради онако како треба: ни превише брзо, ни одвише лагано! Ако н. пр. солиш, „соли, али не пресоли", ако идеш у гору по дрва, „ни све горе посијеци, ни без дрва дома до^и", илн ако вуну с оваца стрижеш, немој их стрићи до голе коже, јер „добар пастир остриже овце, а не дере". Ето, што је сла^е од меда? Па ипак, и „ако је мед сладак, ма не ваља прст угризати". У опће, треба „и посвирати и свиралу за пас задјети". Ни у чем дакле, па ни у самој мудрости не смијеш прекорачити праве мјере. Јер „док се мудри намудроваше, лудн се налудоваше, а сви слабо науживаше". Будући да само „онај добит учини, који се не умори", не смије се никако радити без одмора. „Ни добар во не може зазда орати", „тта и медвјед низ крушку слазећи почива", камо ли човјек од посла да не почине! Доиста, недјељни одмор је божанска уредба, јер се у њем

огледа велика и бескрајна Божја мудрост и брига за добро човјеково. Кад не би било узвишенога разлога, због којега је тај одмор заведен, морао би га човјек сам свога добра ради створити. Али и уз највећу пажњу и опрезност није могуће човјеку да се слабом снагом својом, и тјелесном и душевном, посве сачува од погрјешака. Ето, реци ми ти, куме, на прилику, „ко није сагријешио, ко ли не ће". — Доиста, такав се човјек још није родно, нити ће се икада родити. „Свак може погријешити", те кашто — не замјери! — „и поп се у олтару смете". — Што да ти замјерам? „Сватко има своју мушнцу и своју птичицу, а многи и орлеша". Стаза, по којој ми људи ходнмо, врло је склиска, а тп — Богу хвала! — добро знаш, да је „на склиској стази лако посрнути". Па нек буде тако и са мном! Али „ако бих и посрнуо, — само да не бих пао." По готово велим то, кад знам, да се скоро „ништа не може направити, што се из прва не иштети". И из ове неприлике, која се, како рекох, темељи на приро^еној слабости људској, кадар нас је наш разум бар донекле спасити. Истина. „најгори су повраци," и само „рак иде назад", али опет „боље се и од по пута вратити, него рђавим до краја ићи". Тим се повратком уклања бар дјеломице она штета, што би је ван сваке сумње било, кад би се рђаво започети рад до краја извршио. Правом познавању властите снаге, које нам је тако корисно, стоји на путу једна врло обична мана наша. на име охолост или — ако је у већој мјери обијест. И ако сваки добро зна, да „није човјек што се мније, него што га други цијене", и да је „најгоре сам себи лагати", онај, ко је охол, на то заборавља, и како се навалице већим гради, него ли је, „не чини му се море до кољена". Охолост је најобичнија мана богата човјека. Као што се на име „зобљени коњи плагае, а не хрге и кљусине", и као што „сит пас на звијезде лаје", тако је редовито имућан човјек „чно и објестан".