Српски сион

С тр . 104.

„српски емоЕ."

В р . 7.

уши". За то и сваки „хитар буди што чути, а тих бесједити", и памти, да је „добар, не ко добро бесједи, већ ко добро дјблује. (Наставиће се)

Румунска црква у XIX. веку. (Наетавак.) Сви показани нереди у црквеном животу Подунавских кнежевина у свој сили царовали су особито у Влашкој, где је утицај кнезовафанариота и фанариотског свештенсгва био много силнији, него у пограничној с Русијом Молдавској. Тужна слика црквеног и религијозног стања, Гаврилу поверене области, нобудила је у енергичноа ц ревносном екзарху пламену жељу, да доведе у надлежни рец екзархат, а „слику за преуређење узео је од руског свештенства" (Проф. Ербичану). Пре свега екзарх је обратио пажњу на зло, које се већ вековима укоренило у кнежевинама, а састојало се у нрекомерном Јмножавању свештенства. Таково умножавање лица духовнога звања у Румунији стојало је у зависности од карактера и особина црквено-парохијског живота у њој. Парохије у Румунији постојале су и постају ио типу т. з. општинског, а не административног устројства, као што .је у Русији. Парохију су оснивала братства, 13 општине сељака, а каткад и поједина лица, власници земљепоседници на својим добрима. Храм, као место друштвеног богослужења, беше центар за ту општину и служио је као школа религије и моралности. У ствари оснивања нарохија и избора свештеника, као и њихова броја, беху парохијани, потиуне газде. А ношто за издржавање нису свештеници, у то доба, много тражили, по иарохијане беше боље, чим је више свештеника; уз то пак, епископи не само да нису ограничавали број свештеника, које су они рукополагали, већ на против желили су, да тај број, ради њихова властита иитереса (јер за рукоиолагање добиваху плату), све већи бива. Огуд је сасвим појмљиво, зашто се у Румунији тако силно намножили свешгено- и црквено-служитељи. Уз то, као што су се жалила нека села, (у Влагакој) бегае унигатен сгари врло корисни обичај, силом кога ни један свештено- и црквено-служитељ, без одобрења 13 Румунеки се та .лруштва називају „ћгез1е1е" — од оловенеке речи братство.

села и без праве потребе, није био одређаван у ггричт прквени. Користећи се тиме, многи су, да би избегли државне налоге и давања, примала духовно звање без икаковог знања грађанских власти. Дошло је чак до тога, да је у незнатном селу Ааарегати де-Оус било до 25 свегатеника. Зло се то тако укоренило, да екзарх Гаврил није ни мислио, да ће га моћи сасвим искоренити, али за то покушаји, које је предузео за ублажење тога зла, беху врло одлучни, С том намером екзарх је циркуларно разаслао свнм епиекоиима румунским наређење о том, да 1) без потребе не смеду се руконолагати ни свегатеници, ни ђакони; 2) онај, који се рукополаже мора донети архијереју сведочанство од сеоског старегаине и протопопа, да је слободан од пореза, да је доброг моралног владања и да га желе за свештеника такови становници извесног места, којима је заисга нотребан свештеник; 3) због материјалне неосигураности свегатеникИ дозвољавало се неким сеоским црквама, да имају по два свештеника, од којих би наизменце по један ашао на рад, а други остајао у парохији, да извршује парохијске дужности. А.ко је у селу било две цркве, тада при свакој могао је бити само један свегатеник; 4) Градске велике парохије могу имати два свегатеника, а парохије, у којима нема вигае од 100 породица, — не смеду имаги вигае од једног свегагеника; 5) свештеник или ђакон премешта се другој цркви само на основу важног узрока и то само уз нисмену дозволу архијереја; 6) ма како да је велика иарохија — не сме имати вигае од једног ђакона. У Јашу је установљена т. з. „екзархијска дикастерија," која је имала управу над свим свештенством у екзархату; осим тога у Јагау је усностављена и „митрополигска конзисторија," која је постала из духовног суда, који је постојао при митрополиту Венијамину, а уређена је била, као и епископске конзисторије у свакој епископији, ио обрасцу руских конзисторија. Уз то, одређени беху и нротопрезвитери, којима је митрон. Гаврило, за руководство, превео с руског намолдавски језик „протопрезвитерску инструкцпју." У тим конзисторијама има ли су се налазитн спис-ци свих нарохија у епархији, свегатеника и ђакона, а исто тако и регистри у којима су извегатаји о свим рукоположенпм особама; вигае свештеника, него гато је заведено у регистру, архијереј није дужан био рукопо-