Српски сион

Б Р. 1

„СРИСКИ

ожон.*

Стр. 105

лагати. Наштампане су биле свештеничке синђелије в разаслане свима архијерејима; у њима беше означен округ, стан, село и црква, где који свештеник служи, те су од сада сви свештеници имали такове сивђелије; ако би се који од њих нашли у другим парохијама, а не у онима, које су наведене у синђелијама, тада су потпадали под одговорност духовним и светским властима. За свештено- и црквено-служитеље рукополагане су обично особе из свештеничког сталиша — а само у случају потребе и ив других сталиша, који не беху слободни од порезе, и то увек само с писменом дозволом дивана. Тако буде ударен почетак инвентарима с одређеним бројем свешгеника и црквенослужитеља. Појмљиво је, да се том приликом цоказао знатан број свештеника и ђакона преко инвентарног броја; овим последњима беше признат њихов чин, дане су им сивђелије и додељени беху извесним иарохијама у својству неинвентираних свештеника; а екзарх је уз то издао наредбу, да се нови свештеници не смеду рокополагати дотле, док сви они свештеници, који места немају — не буду понамештани у својству инвентираних. Да се сва та правила испуњавају дужни беху пажљиво настојати како сами епархиални архијереји, тако и протопопи н протопрезвитери. Те мере изводио је митрополит Гаврило помоћу светске руске власти, која, видећи крајње расуло у црквеним стварима ове покрајине, радо је ишла на сусрет свим добрим намерама екзарховим. „Такове мере, пише проф. Ербичану, имале су лепе иоследице, јер се смањио број свештенсгва." Међу највеће заслуге митроп. Гаврила у сгвари уређења цркве спада: 1) Увађање, по установљеној форми, матичних књига: крштених, умрлих и венчаних, чега у кнежевинама дотле није било, те услед чега је био силан неред, и 2) захтевање да особе, које желе ступити у свештенички чин, као и оне које су већ у том чину, морају имати извесну спрему за свој високи нозив. Дотле су свештеници умели само читати, писати и некако свршавати богослужења. У свој Молдаво-Влашкој беше само један семинар, кога је подигао митрои. Венијамин у Соколу, у ком се обучаваху на молдавском језику читању и певању, уставу, реторици, логици и „Дамаскинову богословљу." Митроп. Гаврило имао је намеру, да ту духовну школу преуреди у потпун семинар, по обрасцу руских

семинара и с предавањем у њему руског језика; а исте такове семинаре имало се подићи и по другим местима. Пошто у Румунији није било довољно образованих особа, које би могле управљати образовањем молдавске и влашке младежи митроп. Гаврило обратио се Руси.ји, одакле и доби одеског протојереја Петра Куницког (за ректора соколског семинара), Исидора Гербановског, Ивана Несторовића и друге. Ну, захтевајући од свештенства иввесни ступањ образованости и у опће савесно испуњавање својих иастирских дужности, митроп. Гаврило старао се свим силама и свим срествима која му на расположењу беху, да побољша ноложај свештенства, да му подигне авторитет, упућујући све, да се према свештенству односе с таковим уважењем, каково им доликује и нрипада. Положај свештенства у кнежевинама, у овој епоси, беше врло теретан, услед познате нам већ „откупне системе" управљања. Оно беше оптерећено земаљским налозима, угњетавано арендаторима — монополиетама, самовољом бољара и земаљских чиновника, који узимаху од црквено и свештено-служитеља десетак с њихових усева и других произвоца, исто као и од сељака. За време руске очупације кнежевина, политичко устројство последњих остало је у пређашњем облику ; њима су управљали као и пре кнежеви и диваки, који се само налазише под слабим надзором руских сенатора, те под изговором да купе данак за издржавање руске војске страшно глобише народ. Налози су купљени с нечувеном окрутношћу, а како је, с обзиром на иотребе ратнога доба, и свештенство морало да извршује све налоге, то се често догађало, да су хватали чак и свештенике у одјејанију за време свршавања божанствене литургије и шиљали их са ратним треном, при чем су, како њих, тако а жене и децу њихову, нештедимпце били. „Сваки дан, писао је екзарху митрополит влашки Доситеј, у мом дому ништа друго не видим, доли ране, искрхане руке и ноге, разбијене главе.'' Екзарх је енергично устао у заштиту свога свештенства, те о тој окрутности буде извештен и сам имиератор Александар I., који у рескрипту на име сенатора Красно — Милашевића — ово је писао: „Дошло ми је до знања, да бело 14 14 Тако се у Русији аове парохијско свештенсгво, а тако се оно зове и у нашим старим ааконицима, хрисовуљама и т. д. Прим. Превод,