Српски сион

8Р. 8

„СРДСКИ

сион.»

С тр . 119.

нраву неби нншта моглп искати, — поред фундације оне, коју је блаженопочившн патријарх Јосиф, као епископ Вршачки, за семинарпјуж ромгшски установио, (то је чинило 1484 ф.) и даље поред фундусинструктуса, којн Арадској дијецези принадлежи, аверзионално једна сума, од 250 хиљада фор. а. вр. изда, али тако, да они ио том никад и ни под каквим именом и изветом не (би) могли ништа више тражити нп искати". „Што се пак пункта другог каса, то предлаже патријарх са епископи, да им се устуии м.анастир Ходош за дијег^езу Арадску, а манастир Златица за дијецезу Еарансебешку ,ал тако да се у манастирииа тима право собствености српске задржи и ка даље ; — да у њима и надаље карактер славенски и ерпски остане ; да се имање манастира ти не сме ни на коју другу, но само на цел чисто манастирску обраћати; да се рачуни манастирски свагда на суперревизију митрополиту српском подносе, и да имају у случају — ако би ил околина, илп и сами обитатељи манастира ти од православне вере одступпли, вратити се и опет под јурисдикцију српско-православну и остатн у ономе стању, у коме се оба та два мана стира и данас наоде". „Посланик Давид Миланковпћ предлаже : да би Сабор закључпо, да је мнење Сабора, да Романима из разлога ио одбору наведених, но праву ништа из дотични фондова не принада, али да се Сабор желећи, да српски народ са једноверним романским народом и на даље у пријатељству и братском сагласију остане, ипак готовим изјављује, под условијем, ако Романи са својим нотраживањем остану на путу братске поправе (то јест поравне), и по том одрекну се сваког даљег потраживања, издати им по начелу справедљивости на захтевање оно, што је за време интеркалара из дијецеза: Темишварске, Вршачке и Арадске у фондове речене од Романа унпшло, — које по рачуну одборском 103 хиљаде форинти износи; у смотренију пак манастира, да не може ни једнога дати, јер све да би и хтео, на то пуномоЛија од народа нема „Посланнк Чарнојевић ставља предлог, да се Романима изда само оно, што је строго њихово, и у ту сврху да се мемораидум, и к томе рачуни такви сачине, из који ће се сав свет уверити моћи, да су не Србп но Романи у погрешности; што сепак манастира тиче^ то предлаже да им се ни један не уступи." „Посланик велики жупан Петровић предлаже, да се Романима на основу сачињеног по одбору то јест по саборској комисији рачуна, у којп су односно и

тасовп и иптеркалари и посмртнине владика (узети), изда 212 хиљада фор. под условом, предложеним од Миланковића; односно иак манастира, да им се неда ни један." „По дугом за и против предлога говору приступи се гласању и то : „1.) 0 предлогу (првобитном одборском) за суму од 108 хиљаде фор., који је са 11 гласова против 41 пропао"; — гласа се затим ,2.) 0 предлогу саборске комисије (Петровићевом) за суму од 212 хиљада фор. који са 7 гласова против 45 пропадне"'; — гласа се даље „3.) 0 предлогу саб. конферепције (патријарховом) за суму од 250 хиљада фор.; за који се већина са 29 гласова против 23 изјавп". „Закључено је Романима 250 хиљада фор. а. вр. поред фундације Вршачког епископа иногда Рајачпћа за семинарију романску установљене, и поред фундус-инструктуса Арадске дијецезе, издати, под условијем, да се тиме једанмут за свагда задовоље, те да ио том не могху ништа нигда ни под каквим именом и изветом тражити и искати." „За тим се приступи гласању, едали ће се под условијама, која је патријарх са епископима предложио, уступитп манастири Ходош п Златица јурисдикцији дотични романски епископа или не ? а са 49 гласова против 4 закључено је: да се Ро■ манима никакав манастир не изда, — а уједно, да се на Његово ц. кр. апост. Величество посредством цесаро-краљевског комесара пренонизна представка у поданичкој смпрености о целом у речи стојећем предмету течају поднесе". Састав ове представке сабор је поверио дру Т. Мандићу, који се тога посла и примио. Нацрт представке реферисао је састављач, по нарочитој жељи патријарховој, њему в епископима 24. марта (5. априла) 1865., и за тим је она у сабору прочитана и једногласно примљ-ена истога дана. Та је представка позната под именом: Меморандум (Споменица) српског народног сабора од 24. марта (5. априла) 1865, и штампан је у Летопису Матице Српске 1866. год. (свеска 111). Меморандум је, са осталим списима, који се односили на румунска потраживања, поднесен "Његову Величанству, а из Беча су уступљени 1867. г. култус-министарству угарском, но нису нашли свога решења. Сгвар Поравнања између Срба и Румуна изнесена је поново пред наш сабор г. 1870/1. (Наставиће се.)