Српски сион

С тр. 120

„СРПСКМ СМОН."

В р. 8.

Румунска црква у XIX. веку. (Наотавак.) У историји цркве Молдавске и Влашке има важан значај питање о т. з. „преклоњеним" манастрима. Дуго времена узнемиривало је то иитање умове у Румунији, узбуђујући страсти; па и у данагање доба оно се не сматра коначно решеним, услед тога, што их Грци и да нас још непрестано захтевају. 16 Свако, ко путује по Румунији и данас још мора се чудити многобројним манастирима у земљи тој. А све је то подигао побожни румунски народ и његови кнезови. 17 Побожни кнезови и богати бољари осигуравали су манастире земљом тако издашно, да је током времена скоро трећина територије обе кнежевине сачињавала непокретно имање манастира, који у то доба беху једини чувари умног и моралног блага народњег. Односећи се с потпуним поверењем према Грцима, као својим просветитељима и учитељима, благочестиви кнезови и бољари — основаоци манастира —■ у намери да се најбоље сачувају уставгс и у ои%е вера 18 , предавали су своје манастире 16 То питање има огромну литературу како у Румунији, тако и у иноетранству. У разним делима оно се не решава подједнако, али, по нашем мишлењу, ва најкомпетентнијег у решавању тога питања треба сматрати митроп. Гаврила, који је делог свог живота руководио се само принципом справедљивости и жељом да стоји на земљишту историјске правде. Решење тога питања видећемо ниже. А после таковог решења његовом особом, која је одлично позната с карактером преклоњених манастира, питање о њима не би требало више сматрати отвореним. 17 „Наши предци, пише румунски црквени историчар — преосвећени Мелхиседек, били су врло предани православиој вери; она их је крепила у борби и неуспесима живота дичног и политичног, она их је хранила надом на светлију будућност. Они, може се рећи. рађаху се као Хришћани, њихов религијозни осећај развијао се у родитељском дому добрим примером родитеља, непрестаним посећивањем богослужења, где су се на челу иарода налазили свагда бољари са својим породацама, како у селима тако и у градовима. Сами бољари читали су и појали су за певницама и издржаваху црквенослужитеље. Њихову примеру следовали су манастири својим гостопримством и побожношћу духа религијозног. Манастирске славе беху дани када је провађано време у опћој молитви. Бољари су издржавали при црквама народне школе за образовање црквено-служитеља и народа. Калуђери и појци подизали су при црквама своје малене школе за народ" .... 18 Та сврха јасно је пзражена у граматама о преклањању мандстира. (Срав. грамате о преклањању манастира

под надзор и чување каквом год грчком манастиру, који се славио као строг извршилац црквених устава и служио као ограда вере, да се не би румунски манастир, следујући у свему примеру примерног грчког манастира, те имајући у њему правило вере и обреда, ни за јоту уклањао од њих. То предавање месног манастира под надзор грчки, с намером да се најбоље сачувају црквени устави и вера, у Румунији се у опће називало „преклањањем" и судећи по граматама кнезова и бољара, који преклонише своје манастире грчким, — саетојало је у следећем. Преклоњеним манастирима имали су као и пређе управљати месни т. ј. румунски игумани, а по законима земље; дохотци од манастирских имања имали еу се употребити на издржавање обитељи, школа, које су при манастирима основане, и на добротворне сврхе, у опће, а само осташак од ших доходака имао се рачунати у корист оног грчког манастира, ком беше преклоњен месии манастир. На тај начин, иод „преклањањем" немогуће је разумети, да су ти манастири предавани односним грчким манастирима у потпуну влаетитост. То само беше духовно старешинство грчког манастира, које је имало сврху, да се очува чистота и целина православне вере, којој је у то доба често грозила озбиљна опасност од разних непријатеља. За тај надзор грчки је манастир добијао сувишак од манастирских доходака, који је остао после покрића свих расхода на властите потребе манастира и добротворне сврхе. Ну „од оно доба, вели се у указу молдавског кнеза ХУН-ог века, Матеја Басарабе, од како се почеше у кнежевинама појављивати, у својству кнезова и митрополита, људи, нама страни — не но св. вери, већ по племену, језику и рђавим навикама, т. ј. Грци, који погазивши све наше старе обичаје и установе, доведоше нашу отаџбину до коначног расула, нарушена су и права наших манастира, јер они, тежећи да себи присвоје манастире као своју властитост, располагали су као праве газде." Док у Румунију не дођоше фанариоте — кнезови и митронолити, такове тежње налазиле су отпора у самим кнезовима, па и у самим грчким патријарсима (Партеније и Теофан). Али после несретног прутског похода Русб, када кнежевине иредане беху у Котречени и Марџинени. СтадницкШ, — Гавршлг —Банулеску — Бодони, стр. 200—201).