Српски сион

Број 11.

„оршјки еион*

О тр . 16б.

да одолимо ни недостатку онога, пхто нам за тај живот нужно треба. То је у првом реду јело и пиће. „Трбух не зна за шалу", и „од гладна трбуха нема горе бевоље". А што хоће гладан трбух? „Што слијеп жели, него да би видио", што ли гладан трбух, него да би се нахранио? Али чим и одакле? Чим год. „Гладну човјеку слатке су и дивљаке". Али ако ништа нема, он се тијем не ће моћи задовољити. Не мари он, што „чеса није, ни цар не ије", он хоће на сваки начин да се напуни. Ваш тога ради, што „потреба очију нема," и јест „неимање јаче од цара". А то је опет главни разлог, да „просјака не милује ни онај, који га је родио," већ на њ и „на нејачицу сватко насрће". Збиља је „сиромашан човјек готов ђаво", док „на сиромаштво свако зло иде, свака р^а пријаша", а особито за то, што се „сиромаштво не да сакрити као ни шуга". Па кад видимо, да је имутак толико вриједан, настојаћемо, наравски, да га и стечемо. Ту су два пута: 1) стјецање онога чега још немамо, и 2) чување онога, што смо већ стекли. За стјецање у ужем је особито важан добитак. Тога ради је „боље и на мекињама добити, него на злату штетовати". Али док још немаш у руци, немој мислити, да ти добитак много вриједи! „Једно имам више вриједи него десет добиЛу!* Код стјецања дакле — као и код чувања — морамо, ако друкчије није могуће, почети с малијем, али сигурнијем. „Ко не купи мрвице, не ћо стећи пунице;" тако и онај, „ко не чува мало, не може ни доста имати". Што се пак тиче тога, како стоји штедња према радњи, морам вам рећи, да „штедња ваља колико и радња," јер „ако не уштеди, неуради"; а у врло много случајева „мучније је сачувати него стећи", ма да је одре^ена „радња за човјека, а штедња за жену". Као што човјек мора што прије почети радити, не би ли што стекао, тако мора рекосмо, и што прије да се научи штедјети. „Док имаш, донде штеди!" Јер „ако човјек не штеди сврх вреће и сврх пила, залуду штеди, кад је у дно". А састоји се она у томе, да човјвк оно, што је већ

стекао, чува и од другијех и од себе. Од другијех за то, што „пусто млијеко и пси лочу"; оно истина, „што многи жуде, тешко се бљуде", али се баш тога ради и мора особито да чува. А од себе ће опет моћи човјек њешто сачувати на тај начин, ако се одриче оних потреба, без којих може бити — „што човјек не потроши, оно је добио" —, и ако буде већ за рана имао на уму оне дане, у које, било због старости, било због каква нвпредвиђена зла, не ће више бити кадар стјецати. Јер ће међутијем и тада требати да подмирује своје главне потребе, то му већ из рана ваља почети штедјети. А штедјеће са свом пажњом, која му је потребна, имајући вазда у памети, да „није ничија кеса море, да се не би дала преграбити", и да се много дубља која ствар, н. пр. „и бунар преграби". Ако не би хтио ко на ово пазити, већ би се, имајући доста блага, разметао с њиме, нека особито добро утуви, да „није сиромах онај, који нигда није имао, него онај, који је имао, па изгубио". Ако ме сада не разумије, разумјеће ме на своју велику штету — касније. Нештедњи и расипању веома је близу и често селење. Као што камен „који се често премеће, не ће маховином обрасти", тако се и човјек, који често сели с једнога мјеста на друго, не ће обогатити. Но не само што се потуцањем „од немила до недрага" не може иикада ништа стећи, већ се тако обично изгуби и оно, што се дотле стекло. Доиста, „често је селење расуло," и само „двапут селити на брзо и један пут изгорјети све једно је". Ме^утијем, стјечући имутак, не смијемо никада заборавити, за што га стјечемо. Морамо увијек имати на уму, да нам је имутак нуждан само као средство, да њим што више не само себи, већ и другима користимо, а никако не можда као сврха. За то ве смијемо нигда у том стјецању превршити праве мјере. Не смијемо никада „имати већи глад него трбух Ј , те можда превише тежити за благом. „Новац је душогубац"- „Не рађамо се, да ијемо, него ијемо, да живимо", и