Српски сион

Б р . 12

„оншки сжон«.

С». 187.

сесије. Може јој бити, у њезиној је руци власт. Али то решење је хтело и да нас поучи, е цитовани у представци зак. чл. XVIII. од 1871 и XXII од 1886 нису заједнички, но да су креносни само у Угарској; а да је жо готову неумесно било у представци се позивати и на дотичну наредбу кр. уг. министарства за богошговје и наставу, која се не односи на управне већ на црквене општине краљевипв Угарске, те на даће, намењене посве другој сврси него ли опћински намет. Према овоме изгледа, као да подносиоци представке нису знали оно чему их решење високе владе жели да подучи. Радо би примили бар поуку, кад нисмо добили што смо тражили, али" се не можемо задовољити ни пруженом поуком, јер јој представка наша није дала повода. Нека то посведочи текст представке, коју ћемо у главном делу њезине аргументације привести. „Горехваљеном наредбом високе владе (од 31. децембра 1901.) свегатенство је оптерећено новим теретом, оним, нротив којега је висока влада то исто свештенсгво до сада узимала у заштиту, од којег га је досада ослобађала и онда, кад су њиме хтели оптеретити свештенство високој влади подручни управни органи, као што то доказују прилози под А и Б и у њима изложена висока наредба од 7 јануара 1886 бр. 500, те васоко владино решеље из г. 1878 против решидаба бивше кр. ноджупаније у Руии од 8 коловоза и 9 рујна 1876 Бр. 4586 и 6584.* „Тај обрт јесте конзеквенција сасвим супротних погледа и схватања дотационе прпроде парохијских сесија, контрадикторних онима у наредби н решењу високе владе из г. 1878 и 1886 сасвим коректно изложенима. Гласом 10 § прев. кр. решкрипта од 10. авг. 1868 парохијске сесије јесу неразлучни део основне и сталне плаће свештеничке, тако исто као и новчана отштета за сесије, где их нема. Приход тих сесија, где их пма, доходком својим тако исто је плата у готовом, као што је то и новчана отштета, где сесије нема. Према томе, а по ностојећим прописима, парохијске сесије не потпадају опћинском намету. „До ове године нису оне потпадале томе намету ни у краљевинама Хрватској и Славонији, а у краљевини Угарској ме ттаадају ни данас (зак. чл. * Вижи „Сриски Сион" 1901 г. Бр. 48.

XVIII ех 1871 § 124. и зак. чл. XXII ех 1886 § 138.) Да парохијске сесије као саставпи делови основне сталне и законите дотације, не потпадају плаћању опћинског намета, аналогно сљеди и из тога, да је парохвјско свештенство гласом одлуке срп. правосл. народно-црквеног Саборског Одбора од 23. септембра (5. октобра) 1897. г. Бр. СО. 4327/1397, обзиром на § 14 I. Б. и § 27. I. В. прев. кр. наредбе од 10. авг. 1868 и на високу наредбу кр. уг. министарства богоштовја и јавне наставе од 13. децембра 1868 Бр. 22.391 ех 1868 — ослобођено плаћања парохијала па и верозаконског приноса и саборских трошкова на своју закониту дотацију, но само на прпватан свој иметак". Представка се, дакле, није позвала на дотичне угарске законске чланке са тврдњом да они важе и за краљевине Хрватску и Славонију.* Напротив, у предсгавци је изрично и јасно казано, да парохијске сесије не нотпадају ни данас под опћински намет у УгарСКОЈ. У мотврду тога представка се позвала на дотичне угарске законе; а споменула је све то, да уиозори на тај факт, који није тек параде ради узакоњен, и аналогија којега факта, са свима његовим разлозима — као што се види — не би излишна била ни у Троједници, при уређивању питања о плаћању опћинског намета на парохијске сесије. Поред те аналогије и објективног уважења разлога, на којима почивају угарски закони гледе истога намета, можда би се дошло до коректнијег примењивања 48. §. зак. чл. XVI. на парохијске сесије српског православног свештенства. Тако исто ствар стоји и са односном одлуком Саборског Одбора и министарском наредбом. Представка се и на ове позвала <ради аналогије, а не за то, што би се било та одлука или та наредба односила, на управне опћине и на опћински намет. Импутирање, дакле, нашем свештенству непознавања надлежности автономног законодавства наших краљеввна, било је „поготову неумесно". Но сасвим умесно ће бити ако тврдњу владиног решења, да се дотична наредба министарска (да и не говоримо о одлуци Саборског Одбора) протеже само на црквене општине краљевине Угарске, исправимо тако, да се та наредба протеже на целу српску православну Митрополију Карловачку и да за целу шу * Кас што је то тврдио протојереј Димитрије Руварац у 17. броју „Срп. Сиона" 1892. г.