Српски сион

О тр . 182.

„СПРСКИ

СМОН. 31

Б р . 12.

молба остала је без ресултата и тада, јер мудри претходници Вашега Величанства не беху наклоњени дати такових докумената. (Свршиће се.)

Назарени не дремају. Има томе већ неких осам година, како сам изнео пред позване факторе историју и суштину назаренства; а коју сам годину након тога покушао био да расветлим и објасним и саме Јзроке, са којих се та, заиста, врло немила и несретна и опасна секта, у нас тако нагло шири, препоручујући уједно и читав низ мера, којима држим да, би смо могли томе ширењу, бар донекле, на пут стати. Ја сам на, тима работама радио скоро неданимице, па сам издао и два-три популарна разговора, с назаренима — загреван у првоме реду помислима, како ће се сада нарочито наше свештенство, користећи се и тим материјалом, листом п на свима линијама, кренути против те оиаке на.језде, те ћемо ускоро дочекатн, да часни крст светога нам Православља опет онако дивно и дично засја и заблиста у срцу и души народа нашега, као што беше то у она стара, светла времена, када су наши славни предци за то свето знамење игали и на колац и иод конопац. Али сам се ја, Боже мој, преварио у тима дивним сновима својим. Јер се наше свештенство, ето, још никако не креће против најезде назаренске у оној мери, коју озбиљност ствари захтева,. Као да се многога пастира и не тиче, када му се у тор увлачи опаки вук, те крвцу пролева и коље стадо од реда.. Као да је већ и сам јаук Матере Цркве слаб, да неке војнике Христове покрене на мегдан, на ждрело. Јер, браћо евештеници, нема овде оне, знане ми већ обране: назарепство и тако већ не напредује више у нас. То је једна, од наших најгрђих и најстраховитијих обмана. Та ко би и смео рећи. да сатана не сеје кукољ у пшеницу-белицу, док стражари спавају; ко ли би и могао замислити немирна секташа, да ће он беспослено скрстити руке, па још када зна, или мисли, да му ровења његова нико снречавати не ће? Не, нека међу нами нико и не спомиње више, да се назаренштина почела међу нами губити. Нека се тиме у нас нико не заноси,

све докле ми не будемо имали за то и темељних разлога, који ће разлози међутим и наступити само онда, када будемо у положају, указати уједно и на, факат, да смо се кренули смишљено и на, свима позицијама против те наше, верске и народне неудаће и несреће. Све дотле нак знајмо, сада и увек: назарени нг дремају! Нису они ни до сада, ни једнога тренутка, седели беспослени и скрштених руку. У појединим размациаа од времена, ми смо беспрекидно сви од реда слушали страшну тутњаву, како нас они поткопавају и подривају, час овде, час онде. Овде је пастиру нестало једне овце, онде пет, тамо десет итд. И ко ли би могао набројати свеколике несретне душе, што их свештенство наше од год до год губи из тора богоданога! А мене само болети мора, што у томе погледу морам опет само рђаве казати гласе. Пало ми је у немили део, да, допуним онај оцек расправе своје : „Зашто се у нас назаренство шири и како би то могли спречити", где на стр. 57—86., говорим о оним условима ширењу назаренства међу нами, који леже ван домашаја наше унутрашње верске економије, који утичу с поља, из духа саме назаренштинеј чинећи је способном, да је кадра тако продирати кроз наше редове; где сам, другим речима, покушао набројити свеколике оне чињенице, што нововерцу служе као поуздана средства против нашега светога Православља. Реч је наиме, ни мање ни више, него о томе да назарени сада ве& и помоЛу шшамие наваљују пјмшив сиасоносне вере својих отаца. Што није кадра реч, живи пример, наговарање, неуморна пропаганда назаренских апостола и мисијонара, „скупштине," застрашивања, „Харфа Сиона," разнолики марифетлуци и најпрепреденија лукавства — то ће од јако покушавати да допуњују и подупиру још и неким књижицама, од којих ја већ две имам при руци. Првој је натпис: ',7Ср>це Чове чијеТ ' храм Божији, или (!) радионица сотоне. Представљено у 10 слика. Намењено буђењу и ширењу хришћанског мишљења. Издано у Бечу. Накладом првога екладишта за хришћанске тискописе. Наштампао А. Гољцгаузен (!) у Бечу, 1900." — Друга се књижица зове: ,Долазак Господњи, један врло радостан догађај за сво човечанство," Бела Црква, штампарија Пера Кун, 1901., стр. 23. Прву сам књижицу добио