Српски сион

„СРИСКИ СМОН."

183.

од Вељка Лукића, пароха у ЈГовској; Њу је у н.егову парохију донео и стао растуривати „некадашњи митровачки роб, а сада, назаренски апостол Пешут из Плашког." Књижица обухвата 51. страницу, Из предговора „Читаоцима" дознајемо о тој работи ове појединости: „Ово је дело преведено год. 1878., с немачког језика на хрватски. Иемачко пак издање превод је са францускога, те је изашло год. 1732. у Вирцбургу под насловом: „Душевно огледало нравствености, у којем се може сваки Хришћанин, који тежи за душевним спасењем, огледати, стање своје душе познати. и према томе живот свој удесити." Споменутих десет слика, што их у тој работи имаде, то су у извесном размаку. на читаву страпицу изведена срца човечја горе с човечјом главом, у потиљку раздељене дугачке косе. На свакој слици од реда играју важну улогу „ђаво са својом пратњом, са седам смртних грехова," који су греси опет приказани у седам животињских сличица : ту вам и аун нриказује „охолост/' јарац г блудноет и све нечистоте," жаба „лакомост," змија „завист и злурадост," шигар „гнев и осветљивост," корњача „леност," свинче „прождрљивост". Ту је онда јот и Дух Овети, у виду голуба, као и анђео чувар или милост Исус Христова." Потписи уз поједине слике, ово су: 1.) слика унутрашњолти човека, који се одао греху, те сотона у њему влада; 2.) слика унуграшњости грешника, који се каје и почиње се клонити греха; 3.) унутарње стање грешника, који опет верује у Исуса Христа и св. Еванђеље, те га је напунио дух свети; 4.) слика унутарњега едања човекова, који је заслугом Исус Христовом иомирен с Богом и не зна ни за шта осим за Исуса Христа; 5.) унутрашњост богољупца; срце му је храм живога Бога, стан св. Тројце; 6.) срце од човека, у кога је ревност опет малаксала, те почиње опет љубити свет; 7.) сгање срца код човека, који се, иосле покајања, вратио греху, те је сада са свим у власти ђавола; 8.) смрт безбожника и казна греха ; 9.) унутарње стање Хришћанина, који је истрајао у борби против зла и вежбао се у борби до конца свога; 10.) смрт побожнога и праведнога. На свакој слици дотичне животиње, дабогме, мењају свој положај, или су у срцу, или ван њега, па и сам је лик човечји сходна

израза. Овака је слика још пронраћена и подужим тумачењима, као и поједином молитвом, које се од реда почињу у прози, а завршују у везану слогу. Није ми овде намера, унуштати се дубље у процењивање ове преслабе, једностране работе. Али морам напоменути, бар у главном, да из ње говори дах мистичне индивидуалне етике. Нравствени се проблем креће у посве тескобну оквиру. Човек се ту схваћа као поједина личност, са чисто индивидуалним опредељењем, и све се земаљске ствари појимају тек као средства за духовно-нравствени развој. Ваља се отрести света и свих његових потреба, иметка, славе, уживања, па, тежећи једино за душевном апатијом и атараксијом, присиети нравственом идеалу и примити за награду живот вечни. Друга је књижица аеђутим — испод „сваке критике." „Оригинал" му је такођер немачки. Кажу, да га је „написао" неки „владика назаренски" из Беле Цркве. „Превод" је пак слупао, као што се из свега види, какав банатски нововерски „надрикњита," и то какав од најпростијега кова. који ни о самој најобичнијој интерпункцији ни бледа нема појма. И сама је „садржина" свега тога „списа" прави правцати галиматијас, једна простачка збрка „нојмова" и речи. За доказ свему томе дај да наведем само неколико редака (стр. 18.) „Шта се такова места тиче, који ту да потврдиду намераваду, да у овом животу само решење за вечну суа.бу свију људи припада, хтели би да примјетимо: кад би читалац код свију такових места хтео труд узети и изтраживао, коме или од кога такова говоре, нашао би, да она само за оне христијане или предличности њиове, Израиљцима говори. Али то су такови народ, који су верни били, ире него што су ове речи на њи управљене биле, а не такови, који би кроз .то у веру дотерани требали бити." Оам „садржај" тога хаоса међутим и сам једва да слутим из завршетка, који и наводим овде такођер: „Оправдање за живот за све људе још није дошло. Оамо једно воло ,,-мало сгадо," они, који су веровати могли и хтели, добили су оправдање за живот кроз веру, они други сви мораду нолучити, иначе неби реч Божија истинита била; и хвала Богу, зато је долазак Исусов потврђен. Пошто је он живу