Српски сион

С тр . 184.

„СРИСКИ сион.«

В р . 12.

генерацију (народ) понизио и арач жетеоца сустигао (Амос 9, 13) по-чему је невоља своје спасоносне бразде одорала, хоћеду сејане речи да никнеду: и онда ће пробу^*ње мртвих настати, да и они кроз веру за живот оправдани можеду биги (!!!) Заробљене у гробље он ће спасти. Смрти ће он куга и паклу (шеољ гроб стање смрти) отров бити, сравни 1 Моисј. 87, 35, осија 13, 14 . . . Ко онда у тај хиљаду годишњи суд — или пробу времена владања христовог и његових подпуно правду у у мисли, речи и дјелу учио и тврдио не буде, ко носле тога Бога т свег срца, све душе, из све снаге и подпуним имањем и не љуби, и свога ближњег као самог себе — ко дакле пророке што је Моисије говорио не слуша, тај ће бити уништен из народа човечанства. Само тако, даће ду се безбожници као што у псалми 9, 17 каже повратити у гроб из којег су кроз милост Божју спашени били, а и то, да ће Исус свећа свету и светлост, незнабошцима бити, да је он истинита светлост, која ће сваког човека. који у ова.ј свет долази, обасјати (еван. Јова 1, 9 — оба припадају к радосној вести од доласка Исусовог. Он неће само свој народ да искупи из њиовог греха, него ће грех са земље уништити." Еле је све то мутна нека есхатологија, смешана са неким неодређеним хилиазмом, при крају чега човек невољно склапа те бедне и јадне листиће, велећи: 8сћиз1ег. МеЉ' ђеЈ с1етет КеЈвкш. Па ја ипак иун бриге довикујем браћи свештеницима, да са свиколиким пастирским жаром ирипазе на овај нов, могу рећи, ратни поход нововерски. Јер ја имам пуно равлога, да сматрам те работе за нов угарак, који може у несретну часу у жив иламен букнути. И читава је наука нововерска само тек бедна збрка на,зора и начела, па нас је ипак и до јако стала доста силних душа. Неће-ли дакле ове још и веће глупости, само у толико више нанети рана светој нашој Матери Цркви? Ено, и у Ловској како ли се летоске узрујаше духови, када је речени Пешут стао онде растуривати, уз Св. Писмо, и работу „Орце човечије, храм Божији, или радионица сотоне." Орећа само, што је тамошњи парох, Вељко Лукић, сместа појмио збнљу опасности, те правом пастирском ревношћу стао на бранич светога Православља. Иначе је тај насртај ласно могао

ностати убилачким отровним семеном за читав ТаМОШЊИ крај. (Свршиће се )

Румунска црква у XIX. веку. (Свршетак.) Подчинивши на тај начин цркву потпуно јурисдикцији својој, кнез Куза и тадањи управитељи Румуније — национилисте — имали су намеру да нођу још и даље. Унизивши, разоривши, подчинивши цркву своме строгом надзору, они наумише место „фанариотске културе" дати Румунији другу западно-европску веру. Кнезу Кузи, којп је тежио за неограниченом самовлашћу у делима вере, више се допадало нротестантство, док другим препородиоцима румунске народности, који желише да се потпуно приближе романским народима, — римски католицизам изгледаше да најбоље одговара народним идеалима „потомака старих Римљана". Министар-прецседник М. Когалничано на народном конгресу 1857 год. предложио је том конгресу да прими римски-католицизам само зато, што „православље .јесте једина препрека срећи Румуна". Уводио се григоријански календар у свеопћу употребу, а грађански брак постао је обвезним, док је црквени остављан на вољу брачном пару (тако је и данас). Наравно, да Ватикан није могао пропустити овако згодну прилику, а да се не користи, те одмах отпоче своју пропаганду у Румунији. У Јашу баш норед саме цркве Св. Три Јерарха већ се подиже латинска катедрала; 25. октобра 1864 год. беше решено подићи римо-католички семинар за децу Румуна-католика, па и за све, који би хтели тамо дати своју децу, јер у Румунији беше проглашена потпуна слобода вероисповесчи. Влада Кузина намеравала је за тим увести оргуље и чак Шшдие. Речју, православљу је претила озбил.на оиасност. У неколико је задржао успехе латинства сам шша, који је протестовао, што је римокатолички семинар иодчињен министру за црквене послове, а исто тако и што је тај министар црквених иослова поставља лица у нрквена звања. Неограничено властољубивом Кузи боље се допадало протестантство; али не желећи, да се у том иитању разилази са својим бившим једномишљеницима — националистама, а исто тако, да не би изазвао и раздражење у народу, у ком су већ и онако његове