Српски сион

&ге. 208.

и СРПОКИ СЖОН."

место њега, и наш би народ п отуда могао доста сазнати, у какву провалију и пропаст душевну срља онај, који се баца у наручје тако настраној вери. Оснивање каквих „Духовно-просветних Друштава" и „Братстава", некако ми не одговара духу нашега народа. Бар за сада, мислим, да са оснивањем таквих удружења не би постигли праве сврхе. За сада би морали задовољни бити са пројектираним „Зборовима парохијскога свештенства" и „протопрезвитератским мисијонарима", чиме би се могао временом, ако би се показало нужним, утрти пут и тим „Друштвима" и „Братствпма" — са тенденцијом чисто религијозно-моралном, а никако социјално-економском, као што су то у нас већ неколико пута предлагали. Па нисам ни за одржавање редовних „ириватних религијозних зборова" , па још ако би се исти, у велику размаку од литургије с вечера одржавали. То ме некако и сувпше подсећа на со11е §'1а рЈеШЈз Јакова Шпенера, из којих се онда излегне есс1е81о1ае 1а есс1е81а, црквице у цркви: пијетизам и све његове опаке последице у западноме хришћанству. Бојим се, да би се у таким зборисањима и у нас ласно могло дати повода и којекаквим верским цепидлачењима; или би, у густоме зимскоме сеоском мраку, након тих вечерњих састанака, ири поласку дома, и сатана и демон неморала, без сумње чинио своје (као што знам да се тако радо дешава и при сличним „римо-католичким момачким удружењима") — из чега би се, дабогме, могла само још и већа зла изродити. Такви састанци морају дакле стојати у тесној свези са самим богослужењима, они морају имати обележје „ ванбогослужбених иобожних састанака" , ако смо ради, да до жељенога усиеха дођемо. Још апелујем овде најзад и на саму нашу дневну штампу. Она би тако много могла помоћи свештенству нашем у овој, заиста тешкој и очајној борби. Ја видим како у других народа и сама дневна штампа одмах пригрли питање, које ступи ма у ком погледу на дневни ред, обраћа му најтемељнију пажњу, процењују се ноједини назори, ничу противна мишљења, питање се пречисти, те се тиае долази до темељних и сгалних начела. У нас пак дневна штамна већ толиким низом од година само око својих интерних, партијских ствари ломи копља,

као да се ње питања од ина значаја, па ни она, која просто у живац наших верских интереса засецају, просто и не тичу. Јеси ли ти либерал, самосталац, радикал — то је данас у нас главно; је ли пак у народа, нашега чиста и чврста вера православна, и у колико смо ми сви, па и дневна наша штампа, просто дужни да се око тога бринемо и старамо без престанка — о томе, до јако, ето ни мислили нисмо. Око тога дај да нас при^уни бар јека трубе тако озбиљне и крајње опасности: Назарени не дремају! Др. Владимир Димитријевић парох пештански.

Дозвола Барским Арцибискупима да се служе насловом Примаеа Српекога. Пресвијетли, Препоштовани Господин Шимун Милиновић, Арцибискуп Бареки у држави Црне Горе, својим писмом од 2. јануара ове године, управљеним на Њ. Св. Папу Лава ХШ., понизно је ириопћио, како његови Претходници, барски Арцибискуии још од прастарих времена обичаваху носити назив и наслов Српскога Примаса, којим су се такођер потписивали на одредбе сабора колико Тридентинскога толико и Ватиканскога; исто тако и у ово наше доба исти данашњи Барски Арцибискуп није орестао тај наслов уздржати и њим се служити. Он јога надоставља, и ако због далеке старине и оскудице старих писаца не могу се навести поуздани и несумњиви документи о почетку и праву овога наслова, ипак је ненобитна истина, да су колико прастари толико и најно^ији Барски Арцибискуии, не без кадикадашњег прекидања, ипак трајно и непрестано, исти наслов употребљавали. С тога поменути Арцибискуп, ухвативши пригоду свечаности двадесетпетогодишњице владања Њ. Св. Папе Ј1ава ХШ, побринуо се да поднесе понизну прошњу и молбу Његовој Светости у ту сврху, да споменути назив и наслов буде одобрен и потврђен на ухар Барских Арцибискупа, исто тако да буде њему и његовим Насљедницима апостолском влашћу и доброхотношћу законита употреба истог наслова дозвољена. Његова Светост, зрело узевши све у обзир, и потпуно одговарајући милосрђу и благонаклоности, одредио је услишати иоднесену молбу, те најприје исправљајући и исцјељујући пуноћом Аиостолске власти, ако се је штогод неисправна