Српски сион

В р . 13.

СРПСКИ

сион-

С тр . 207.

или безусиешнога рада појединих свештеника, имао би протопрезвитер слати епархијској духовној власти, знања и сходнога равнања ради. Вредне, заузетне и у томе погледу тактичае свештенике, бар по двојицу или тројицу из свакога протопрезвитерата, ваљало би на тима зборовима прогласити „ Мисијонарима ирошоирезвитератским", чија би дужност била, да бар по дваред преко лета оду у парохије, у којима се секта нарочито шири, а у којима су свештеници мање способни за какву јачу и смишљенију акцију против ње, па да ту држе народу у цркви сходне беседе, као и да после лишургиЈе одрже са народом, у зборници цркв. оиштине или у школи (никако у ком приватном стану или гдегод крај крчме!) „ ванбогослужбен тобожан састанак", којом би праликом народу такођер ваљало проговорити коју озбиљну о назаренству и против назаренсгва, одговарајући на питања, која би слушаоци стављали, и разбијајући евентуалне смутње појединаца. По селима се св. литургија и тако, раније свршава, па би верни онда из цркве — место, као што се негде дешава, у крчму! — одлазили на те „ванбогослужбене иобожне састанке". — Ти би протопрезвитерски мисијонари такођер подносили своје изЕештаје надлежном збору парохијскога свештенства. Путне трошкове за те мисијонаре могао би подмиривати епархијски фонд, а награђивали би се, после, рецимо, петогодишње одане и успешне службе, каквим одличјем (црвеним појасем и т. д.) од стране Епископове. Клирикални би фонд имао да расписује сваке године по две мање натраде, рецимо по 100 круна, за одређене теме, у којима би се за народ, простим и разговетним језиком изобличавало иноверно учење, и у којима би се, лако појмљивим начином, расматрала и непобитним доказима крепила нарочито она становишта учења православнога, која нововерци одбацују или изврћу. Исто би тако могао клирикални фонд расписати и награду од једно 40 круна за израду краћег и разложнога „ Гласа иравославне Цркве к заблуделим пововерцима" , у коме би јасним патезима такођер биле изложене све крупније назаренске заблуде (у мојим работама нема „миле ноћи" или „слепе ноћи"), попраћене сходним позивом, да се окану смутње и ровења против једино спасоносне вере пра-

вославне, већ да се врате у њено крило, а она ће их пригрлити раширених руку, радујући се њихову спасењу. За оцењивање приспелих радова могао би се умолити професорски збор богосл. училишта у Карловцима. И такав проглас, и оне евентуалне популарне књижице „ваљало би да издаје српска манастирска штампарија, те би се „прогласом" поплавили крајеви, назаренштином јаче заражени, бесплатно; а књижнице би се продавале по 10, највише по 20 потура. Право је, да и манастири принесу ко.ју лепту на тај свети жртвеник. За растуривање ирогласа и књижица бринули би се „Зборови царохијског свештенства", који би увек благовремено јављали манастирској штампарији, колико ће у томе крају требати дотичних примерака. И баш би нарочито ваљало обратити пажњу и прионути око издавања тих популарних књижица. Јер се никаквим другим средством не могу у првом реду баш сами православни тако упознати са чистотом Цркве и са заблудом нововерском, као што би се могли упознати из таквих књижица, у којима би се сва спорна питања објашњавала у слогу популарну. Такве су књижице, из много обзира, претежније и од самога усменога труда у хатар Нравославља. У усмену предавању проноведник много што-шта и заборави, или није ни био кадар, да сав нужни материјал покупи и правилно среди. Или и сами слушаоци до на крај разговора (из проповеди) по што-шта забораве; или нису, у брзини разговора ил перорације, по штогод ни схватили ни чули добро. При читању популарно, разговетно написане књижице пак, сваки, ко је рад да ствар што боље и темељно појми и процени, може у њојзи све многобројве аргументе и цитате да проучи на тенане; а и пуноћа и темељитост доказивања имаће на читаоца, без сваке сумње, важна и трајна утецаја. Те би књижице, осим тога, још и самим свештеницима биле у борби против нововерштине, што-но реч, десна рука, већ и стога, што би они отуда могли црпсти довољно материјала за своје проповеди. А специјално би оне много вредиле за^ оне парохијане, чи.ји свештеник не би био довољно кадар да се сам бори против најезде: те би се књижице бориле