Српски сион

С тр . 238

ОИОБ

В р . 15.

сву пажњу на мене, ако ја само одредим плаћу за моју услугу"! Да је као мотив издајетва служила завист, то се по моме мигаљењу, добро објашњује једним местом у Евангелију св. ЈЈуке (22, 21.—24.). Овде Господ говори својим ученидима о човеку, који ће га издати. Но изненада Он се обраћа и ноказује моралне завључке самим ученицима (ст. 2-5. и след.), а узрок тога прелаза објашњује се Евангелистом у стиху 24,: „а поста и преиирање међу њима који би се морао држати међу њима да је већи" Ако подвучете реч „међу њима"> то ћете јасно расветлити значење овога стиха. Он ће садржавати у себи следећи смисао: „зар ви мислите да сте далеко од опасности да наднете у бездан, у који ће пасти мој издајник. Он је просто до необичних граница довео грех^ који и ви сви имате — грех, чији сам ја развитак пратио са необичним немиром. Чувајте се зависти — то је грех онога који ће мене из дати. Ви носите у себи клице те исте болести, угушујте, унигптујте и савлађу.јте их ! Ако их пустите да расту, после не ћете моћи да им спречите развитак, оне могу постати међу вама сунцем, и потавнити светлост небеску". И тако ®акт издајства Исуса Христа Јудом, остаје увек за све нас прежалосним догађајем. Он нам показује да није довољна религијозна средина да начини човека религијозним. Средина пак у којој је био Јуда, била је савршена по своме' карактеру. Свагда у друштву Исусову, од самога почетка, он је слушао све Његове наставе, био је сведок Његових чудеса, Христос га је сам посветио на служење човечанству једном речи, добио је све што му је само могло бити дано. Па шта више, са Исусом могао је бити више пута него ма ко други. Положај његов као чувара благајнице, био је таки да је он што се по себи разуме — често пута био са Учитељем. Никада се човек није налазио у тако угодном положају, никада није живот био ири таким узвишеним условима. И при свему томе Јуда није постао религијозан човек! Његов живот разрушио је средину, која га је опкољавала, исто тако као што је црв иодгризао Јонин џбун. Тешко је допустити да на Јуду од самога почетка није деловала благодат Божја, и да он није обећавао никакових нада. Не верујем да би га Христоо изабрао за своју службу без таких услова. Али у њега се увукао црв-порок зависти, који је подгризао живот његов! Та мана довела

је до куле сва његова преимућства којима се користио Јуда, она је избрисала утецај Беседе на Гори, ва душу његову, она је порушила све благотворне плодове дугога опћења са Христом. Јуда је најбољи Фактични доказ деловања унутрашњега начела у човеку. Он показује, како су слаба сва спољашња срества ако се она не иодкрепљују и изнутра. Јуда је најбољи коментар на речи књиге „Приче": „Чувај срце своје више свега, јер оно је извор живота". (Приче VI. 23.). („Странникљ" за месец март 1901.) Превео с руског: Љубомир Теодоровиђ.

0 затајивању гријеха на иеповиједи. И к-к 6 зг ® иа к-кса, и тои е-ћ и-кмх: вшстк же б-кс§ изшгдшб, пр»глаг®ла н-клшн. (Лука 11, 14). Ђаво ве носи гријешнике отворених очију у пакао. Најврије их ослијепи њиховим властитим гријесвма и пороцима и одма их води собом у вјечиту пропаст. Прије нег егрјешимо, ђаво се стара, да нас ослијепи, да не видимо зла, што га чинимо, да не видимо провалију у коју падамо вријеђајућ Бога; а када пак сгријешимо, онда се опет стара да онијемимо, и да због стида тај гријех не исповједимо. И тако нас двоструким ланцима стеже и веже за накао, јер посље учињеног гријеха, наводи нас на још већи гријех, на светогрђе. 0 томе вам желим данас проговорити, да увидите, ка,ко је страшан гријех прећутати и затајити гријехе своје на исповједи. Човјек треба, да затвара уста своја за бешчасне ријечи, грдње, псовке, мрмљање, клеветање и томе слично, а да их отвара на исповијед већ почињених гријехова својих. Оћутати, кад смо раздражени изрећи неправедне ријечи против Бога и ближњега, то је врлина; али прећутати на исповиједи већ учињени гријех, то је пропаст душе. А управо и тражи од нас ђаво, да посље већ учињеног грајеха затворимо уста и да не исповиједамо гријех свој. Св. Антоније проповиједа, да је неки пуетињак видио једном ђавола, гдје стоји у цркви иза неколико особа, које су се хтјеле исповиједати, те запита ђавола што хоће он на •гом мјесту. и ђаво му одговори : „Повраћам покајницима, оно, што сам им одузео; одузео сам им стид, да сгријеше; а