Српски сион

Вр 15.

237.

је шта више била и корен ове последње. Можемо себи преставити, како је по кадкад било у души Јудиној. Он је можда, говорио сам себи: „Ја видим да моје заслуге нису довољно оцењене у овом друштву. На мој део нало је више Физичкога посла, него ма на чији други; ја сам скупљао и раздавао материјална срества друштва, на мој посао нарочито зато мало полажу, што је то посао физички . Људи нн полак обдарени као ја, стоје више мене, јер говоре, да они владају неким особитим незадобивим] својством — духовношћу. На Петра сви гледе као на првог између нас, Јакова и Јована називају стубовима, а Андрија и Филип удостојавају се те части да Христу приводе Грке. А ја раваи по достојанству најбољем од њих, остајем иза овију! У ствари на мој део пада само физички посао; те ми ке да ирава да пођем на Гору са тројицом ГБегових љубљених ученика. А како бих им ја радо ноказао, шта би вредили они без овога мога Физичкога рада! Они с ирезрењем гледају на руковање с новцем, но шта би они вредили без новаца? 0 кад бих ја могао постати богат човек међу њима, ја бих им ноказао да не треба ирезирати злато. Ја би без сумње дошао гада у прве редове, и јабихприморао те горде прваке, да осете своју материјалну зависнот од мене! Људи удостојени части да буду на гори са Учитељем, осетили би тада да су они зависни од човека који је сасвим лишен те части"Такова је моја анализа расположења Јудина. Ја тврдим, да је дух зависти био главна иобуда среброљубљу. Но дух незадовољства, чини ми се, да се из почетка није тицао са свим његовог Учитеља. Он је сигурно често слушао, како Исус кори своје ученике због частољубља, и тога је можда донекле и умиривало. Прва му је намера била — да надмаши „прваке", и старао се да то постигне скупљањем новаца. Срество пак да постигне ову последњу намеру било му је — крађа новчаних нриноса. Мало ио мало ницала су тамна сумњања све дотле, док једног лепог дана не ноказа се све! Тада је без сумње Учитељ оштро укорио Јуду, и тада је он сигурно већ видео да међу дванаесторицом он мора остати увек на другом месту. Јуда није могао да то поднесе, он се решио да нре разори тако друштво, него да иристане на то да он заузима у њему увек потчињеви положај. Мени се чини да се је у томе и садржавао његов ирави мо-

тив. Има тако неких карактера (природа), који су нре готови да поруше ма какво дело, него да дозволе, да се ко други њиме користи. И Јуда је био из броја таких карактера. Он је тражио прилику да изда Исуса, као једино срество да уништи и друштванце његово. Ни смрт Исуса, ни његова лична страдања нису му ишла у рачун, он је намеравао да убијз Шстира како би онда овце могле бити растеране. И ту је он радио под утицајем зависти. Пред њим је била лађа која ће отпловити на море, и у коју њему никако није било слободно ући, тада се он одлучио — да кад њему није било слободно ући у њу, нико други не треба у њу да уђе, и одлучи да наједанпут иотопи ту лађу. Такав је био његов мотив, мотив подао и низак до презрења, а по својој природи из основе различан од нравог среброљубља. Даље, ако би Јуда рачунао да задобије у будуће ма каку наклоност, од стране јудејских свештеника, то би било особито важно по њега, да ирави његов мотив буде сакривен. Тегако да им је било мило слушати изјаву човека, који се одриче служења у делу Исуеа Христа само зато, што се није могао тамо јавпо истицати. Практички то би значило рећи, да он у принципу сасвим још припада омраженој секти коју је основао Исус Галилејкн. Човек са делатним способностима попут Јуде могаше еасвим сигурно очекивати успеха у широкој с®ери јудејске аристокрације. А рећи да се он у сушности није повратио националним очекивањима и надама, а да ради једино иод утицајем угодности момента — то би значило затворити врата иред самим собом. Јуда је видео да би било боље истаћи какав год други мотив, — мотив који би показивао промену његових хришћанских убеђења. Завист не би могла показивати такову промену — она би напротив показивала да^су симпатије према етаром делу биле још живе. Али еребљољубље, ниска етраст према злат^у, жеђ личне користи — ето то бп могао 4 ] бити мотив, који би наједаниут ослободио човека од сумњања у симпатије према Христу. „Ја ћу се преварити", као да је говорио Јуда, „ја ћу истаћи мотив за моје дело са^вим друкчији од правога. Ја ћу само упозорити првосвештенике на то, да они најбоље оцене — наиме страст злату. Та зар људе високог друштвеног положаја не окривљују често због издавања истине за мито? Они ће ме најбоље разумети, и обратиће