Српски сион

Б р . 15.

ЈРПСКЖ

ОИОН. 5 '

С тр . 231.

гога човјека. Ну може ли, питам, и један човјек бити према сваком другоме човјеку толико љубежљив, да свакога љуби с потпуним самопрвгорпјевањем, и не мислећи на своју личну корист?... Може ли ико од нас људи, па био то најгласнији судија на свијету, бити са свијем праведан, кад толико тога има, што је у потаји учињено и што се никада овдје на земљи сазнати не ће? . . . Или зар ико и помислити може то, да смо ми људи кадри поставити такве законе, који би сваку неслогу и препирку једном за увијек онемогућили? А кад не можемо ни помислити, да би то за нас било могуће, како би онда то могли истом хтјети? Па ипак уза све то, а то нам потврђује свагдашње искуство, људи теже на добро. Ономе, који се хоће томе постојању да отме, освећује се савјест својим жалцем. Како да си то протумачимо?... Ну, што радиш ти, куме, кад хоћеш н. пр. неку веома потребну ствар купити, а немаш новаца? — Ја их у пријатеља посудим. — Или ако хоћеш да неку ствар дигнеш, а сам нијеси моћан? — А ја замолим кога, да ми помогне. — Дакле ондје гдје желиш нешто учинити, а сам нијеси кадар, а ти тражиш помоћи у другога? — Тако је, — А не чиниш ли исто, кад хоћеш да радиш добро? Зар се и онда не обраћаш за нечијом помоћи, која по том, што је сватко тражи, мора бити неизмјерна, као што мора бити неизмјерна и она снага, из које та помоћ потјече? Такву пак снагу има само Бог. Тако ето, макар да „људи Бога не виде, али по прилици налазе, да има Бог." У својој немоћи желе они, да Га има а тек „ласно се вјерује, што год се жели". Они вјерују у Њ и моле у ЕБега помоћи. А највише их баш „нужда учи Богу се молити." Доиста, „у невољи се јако Бог моли," и „ко се не умије Богу молити, нека поЈје на море." И највећи безбожник, кад му дође до густа, сјећа се Бога. Заиста, браћо моја, „Бог је јак". Много што „човјек снује, а Бог одлу-

чује." И нај јачи међу људима, цар, нема према божјој власти, тако рећи, никакве. „Старија је божја но царева", што више, него ичија друга, и „кад Бог не ће, не могу ни сви свети," а с друге стране „коме Бог, ономе и сви свеци." Сва „сила је у Бога у једнога", те „сам Бог нема господара", већ над свијем господари, тако да „испред Божје воље никуд ни камо." „У Бога су пуне руке," „Бог је богат, а сви људи сиромаси. „Бог је стари чудотворац," те „кад Бог хоће, из ведра неба дажди." За то и „с милим Богом све се може;" у опће, „све се може, што се хоће, с једном ријечи од три ријечи: кад Бог да," док „заман труди, коме се противе небеса". Та снага Божја досиже врхунац неизмјерности у томе, што је „свачија сила до времена, а Божија до вијека." Тога ради и „све ее мијења до воље Вожје," само она остаје непромјенљива. Него ипак „не ће ни Бог, што се не може," — „Бог зла не ће". С тога и можеш „с Богом драгим на триста ђавола" урадити. Само гледај да добро радиш! Јер ако добро радиш, никога се не требаш бојати; Бог ће те чувати. А тек „кога Бог чува, онога пушка не бије!" Него и највећа снага, ако се у лудо троши, не вриједи. Неизмјерна снага или свемогућство Божје захтијева још и свезање. За то „сам Бог све зна," и пред њим није ништа сакривено. „Бог знаде, како ваљаде"', што је добро, а што зло, што је боље, а што горе. Због тога и „није мјеста без свједока, јер ако људи не виде, а оно види Бог;" нема тога, што не „види Онај, који ведри и облачи." Он види све, што се ради и на земљи и на небу, тим више, што никада „Бог не спава." За то, ако би свакога другога могао преварити, „Бога не превари!" Осим тога што Бог познаје све потребе наше и што нам је кадар помоћи, Он је такођер преблаг и премилостив. Он је непресушиви извор свега добра. „Од Бога свако добро почиње", „и што Бог даје, то је све добро." Ето н. пр. „љекар лијечи; а Бог оздравља." По том ' је прави љекар Бог, јер „љекар није ко