Српски сион

Стр. 232.

„ОРИОКМ сион.^

лијек справља, него ко лпјеком оздравља". За то и јест „све, гато је од Бога, сла^е од меда." Него, а ово је једнако важно, Он не чека, док човјек западне у велику несрећу, већ „прије сидра приспије Бог." Као што „сунце свакога грије," тако и „Бог не да једном човјеку сва добра", већ нека се хт брине „скак за се, а Бог за све." Особито „Бог се брине о сиротама". А та је брига за сгзе нас толика, да ће „прије мати заборавити своје ро^ење, него Бог своје створење". У истину, „кад Бог даје, не пита, чији си син," ни ко је јачи, а ко слабији. „Ако је ко јачи, но и Бог је свачији' 1 . Његова безгранична милост и љубав никога не искључује, па ни грјешника, те „Бог даје, да се грјешник каје." Догоди ли се, да Бог у Својој премудрости човјеку што ускрати, не бој се зла! „Бог затвори једна врата, а отвори стотину". За то по хиљаду пута „благо томе, коме Бог помаже!" Тешко пак оном до вијека, кога је Бог оетавио, те му не помаже! Такав је човјек јадан и несретан, док му Бог среће удијелио није. Јер „коме Бог среће није дао, ономе је ковач не може сковати". Уз то је Бог и правичан. „Што је право, и Богу је драго;" за то и онај, „ко право збори, Бога хвали." „Правицу Бог помаже и љуби," а неправицу и неслогу мрзи. Што се ипак људи кољу и један другоме зло чине, за то Бог није крив. „Бодљивом корову није Бог дао рогове;" „Бог људе ствара, а сами се кољу". Још више, него да свачије право заштити, траже људи и моле Бога, да им он суди. Задесила кога ма каква неправда, сватко је тим задовољан, што ће „Бог свакоме судити", и само моли: „Нек му Бог суди". А за што? За то, што је овдје на земљи „правда давно погинула." „Које очи зло чине, оне и по свијету гледе," а „ко истину гуди, гудалом га по прстима бију", и „ко се држи правице, тај не музе кравице." А што је још главније, веома често, а не само „кад год и прави за кривога плати", јер људски судови нијесу кадри наћи праве истине ни знати све, што

је и како је било. „Није никому написано на челу, шта је у н»ему," и „може се прозрети море, а човјечје срце не може." А кашто се и намјерице криво суди. Тако је и догало на погаљетку дотле, да многи свјетују: „Кад можеш утећи, правде не игати!" Па ипак „од суђења се не може утећи." Ако нема на земљи правде. мора је бити негдје другдје. Гдје и у кога? „Правда је у Бога, а да у кога?" А да је у Шзга, томе је разлог, што се од Бога ништа сагсрило није. „Бог види опачину кроз дебелу облачину." „Кртина испод земље иде, па опет не може да се сакрије." Тако и наше „свако дјело дође на видјело," ако не овдје а оно сигурно горе, на небу, јер „заклела се земља рају, да се тајне све познају". С тога „сваком се може лагати, а Богу не може", јер све, гато се говори,. „чује Бог, ако не чују људи", те за то и може да „о тајни само Бог суди". Други је разлог, гато је праведност у Бога. Шегово свемогућство, по коме може дати сваком, што заслужује За то и ако „Бог не плаћа сваке суботе," опет „Бог никоме дужан не остаје," јер „Бог лако ходи, али тешко ступа." Због тога свега доиста и „нема суда без страшнога дана". Па нпак уза све то, опет „најлакгаа је Божја правда", и то због Шегове преогромне и неограничене доброте и љубави, те само човјека, „кога Бог милује, онога и кара". Будући да због Божје праведности мора да „свако зло има свој устук," доиста „боље је неправо трпљети него неправо чинити." Ако наиме неправду трпига, можеш се поуздано надатн, да ће те Бог Својом правдом задовољити, а ако је чиниш, заиста заслуженој казни не ћеш умаћи. Ако још и умакнеш овдје, не ћеш горе, кад дође час, те будеш „отишао на истину." За то, што само највише биће може имати сва ова обиљежја, „само је Бог без гријеха", дакле потпуно савршен и свет. Са самим је дакле добром ето нужно спојена помисао и поуздање у некога духа, који је добар у највишој мјери.