Српски сион

В р . 15

.СЈРБСКИ СЖОН к .

VI*. 233.

Вјвра у то, да добро за збиља постоји, и да га је могуће досећи, мора бити здружена с вјером у највише биће. у Бога. Без те се вјере не може човјек никако одлучити да чнни добро, без н.е је он слаб и нема срца за добро. У онога пак, који се одлучи на добро, та је вјера тако јака, те се он и не обзире за какким доказима, којима би своје увјерење, да највише биће збиља постоји, још боље утврдио. За њ су сви докази такве вр сте сувишни. И као што је његово увјерење, да је доиста могуће добро досећи. непосредно, т ј. у њему самом, тако му је непосредна и сама вјера у Бога. Одатле, што човјек не може хтјети добра, ако нема вјере у Бога, слиједи, да је та вјера за добру вољу пријека потреба. Хтјети бити добар, а не хтјети вјеровати у Бога није могуће. Још се и на други начин даде доказати, да је добро за ограничени дух људски недоетиживо, ако не вјерује, да има Вог. Сваки човјек осјећа у себи самом, да је дужан чинити добро. Јер ако га не чини, „етојада изненада". Сваком оном, који чини зло, освећује се савјест својијем жалцем; она га гризе и пече, те онај, који је намјерице згријешио, нема послије више мира ни покоја. Али колико је покварених људи — бар на неко врпјеме — потисло глас своје савјести, која је с тога морала занијеашти! Треба дакле да потражимо јачу снагу, која би нас нагонила на добро, и од саме савјести. „Свијест је у човјеку Божји глас." Она се јавља, вјеровао човјек у Бога или не. Него кад се у човјеку с онога разлога, који смо напријед поменули, јави једном вјера у највише биће, које је у пуној мјери добро, не може та вјера остати без знаменитијех пошљедица. Вог, као узор и управо извор доброте, хоће да и сваки човјек, који је — као дух њему сличан, буде добар. Не хтјети чинити добро стоји по том у најжешћој опреци с вољом Божјом. Овако ево добпва добро у вјери у Бога своју највишу потврду, те не само што се ниједан човјек не смије добру опријети, већ га је сваки дужан што више чинити.

Због поменутих двају разлога — 1.) што се човјек не може одлучити да ради добро, ако не вјерује у Бога, и 2.) што га само та вјера може везати на добро — мора и најљући невјерник признати, да сваки онај, који хоће да буде потпуно честит и добар човјек, мора вјеровати у Бога. Али што значи вјеровати у Вога, што значи у опће вјеровати? Значи нешто, за што се не зна поуздано, ни да јест. ни да није, држати као да се поуздано знаде. Ако ми н. пр. неко каже: „Био сам јучер у Задру с твојим братом," што није немогуће, али чега ја поуздано не знам, могу му ја то, што ми каже, вјероватхт или не. У већини случајева „лакше је вјеровати, него ићи те питати." С тога људи обично радо и повјерују, што им се каже, али свакако, „што не може бити, не вјеруј!" Јер „ко ласно вјерује, ласно се и превари." Ну колико се не смије бити лаковјеран, не ваља ни никому не вјеровати, да се не рече, „не вјерује ни својим очима". „Сав свијет живи на вјеру и аманет," и да нико ником не вјерује, куд би дошли? У вјери је дакле нека врлина, нека крјепост, која се особито јасно огледа у вјери у Бога. Према томе је човјек већ с овога разлога дужан да вјерује у Бога, све и кад не би било онијех двају узрока, које сам мало прије поменуо. Вјера у Бога (у потпуном смислу) ра^а у човјеку, обзиром на напријед набројена обиљежја Божја, различите дужности, којих се мора држати. Тако обзиром на Божје свемогућство мора човјек бити што више смјеран и понизан. Он се мора Бога бојати, и то тијем више, што „срам од људи син је страха Божјега", а ми знамо, да Је срам од људи кадар да сачува човјека од многога зла. Алиипак „за срам од људи не изгуби страх Божји!" Јер много штошта могу да траже људи од тебе да чиниш, чега Бог не допушта. „Не може се и Богу и људима угодити." Али јер опет „ни Богу ни људима не ваља не угодити," а Божја куд и камо више вриједи него људска, а тп рађе „свади се са сто људи, а не