Српски сион

О тр. 268.

„СРПСКИ

сион к .

В р , 17.

добро господарити, који нигда није злужио." За то је добро, ако је и господар прије био слуга. Због тога и јесу господари у друштву обично људи старији и искуснији Има, истина, и кућа, гдје су младе старјешине, без искуства и знања. Него „тешко кући на младој старјешини !" Ту се обично свашта догађа, и што треба и што не треба, али више оно што не треба, него оно што треба. Но за то јао задрузи под лудим старјешином! Јер као што „с главе почиње риба смрдити," тако се и овдје од старјешине дога^ају свака безакоња. Млад старјешина, обијесно заповиједајући, радо заборавља, да је „старост највећ:-! немоћ." и да „старијему част и љубав, а млађему љубав и страх" доликују. Та свакако „једно се голој, а друго сиједој бради пристоји." Будући да млад неискусан старјешина радо заборавља на оно, на што никако не би смио заборавити, заборављају радо и млађи, да онај, „ко је слуга, није госиодар," те тако кад нешто „поп заповједи |>аку а ђак црквењаку." Сватко би на име у таком друштву хтио заповиједати, а нико не ће да слуша. Ту се свака разлика заборавља, а ипак „што смије поп, не смије ^ак." Јер се никако друкчије не може та разлика запамтити, а оно, „кад не ће милом, а ти силом." Тако обично до^е до шака; ,кад се не зна, ко је старији, нек се зна, ко је јачи." Од туда ето највећега зла. Као што „пасји гријех овца плаћа," тако трпи и друштво за то, што му старјешина не ваља. За то „тешко кући, гдје није господара," или гдје је господар неваљао. У такој кући нема никаква добра ни благослова Божјега, јер „по старјешини Бог помаже." Нека је не знам колико задругара, без главе ништа извести не ће, јер нема слушања. А гдје „не има у дому слушања, не има ни берићета"! У држави пак, где се добро зна, ко је старији а ко млађи, гдје сватко врши евоју дужност из чисте љубави према својим сугра^анима, којима жели својијем радом помоћи, и гдје сватко не само жели, већ и зна, чим и како ће другима користити, знајући® што значи хтјети оно,

што је добро, право и праведно, у таковој држави, па ма бројала она милијуне и милијуне становника, као да живи једна душа, која све оживљава, једна воља, која све покреће, и један разум, који свијем управља! Таква држава је као једно биће* један човјек, јер сви чланови њезини као да имају једну те исту душу, и за то је можемо пунијем правом и назвати једнодугпним друштвом. Тако ево, браћо моја, надам се, да сам вашу жељу ио могућству задовољио. ПГ то је добро, мислим, да сам вам, што се краће дало, протумачио. А сад још једном изјављујем жељу, да нашн младенци буду живи и здрави, сретни и честити, богати и задовољни, да им Бог даде свега овога у највећем изобиљу, да им он даде све оно, хнто им сви ми од свега срца желимо као сами себи, а то све и више од свега тога рећи ћу једиом ријечи: Дао Бог, Свемогући, Свезнајући и Преблаги њима и нама свима — добро!!!

Румунска црква у XIX. веку. (Наставак) Резултати борбе двојице Скрибана :за цравославне беху врло благотворни. Они поново нробудише у друштву интерес за православље, те је и само друштво, у лицу својих бољих, и ако на жалост врло малобројних, нредставника, 1 стало му па стражу. 1 Неуморан рад Филарета Скрибана и другкх доетојних раденика и 8аштитвива историјске нравде — није остао без утицаја и на световно румунско другатво: он је тргнуо из заноса један део његов (нарочито у Молдавској, која пре бише самостална држава, а сад притесаена ц покорена Влашкој) и побудио га, да се критички односи оним новим принципима, силом којих порицало се и одбацивало све што је старо; многи су увидели ову страшну пропаст, у коју су гурали Румуне т. в. националисте, схватили су исто тако и сву грдну опасиост по Румуне од римског католицизма, који је у посдедње време у Румунији силне уснехе аочанио и разделио до тада чисто православни румунски народ на две непријатељске половине — православну и латинску. На вемљишту тог освештенога световног друштва, које није тако зависво од владе, као неосигурано и бесправно румунско свештенство, почеше ницати протести против штетне и опасне по Румунију политике Карла Румунског, уколико су наиме могуће ти протести при цостојећој системи деспотичке владе Карлове, који се у свом деспотизму ослања на немачки Берлин. У маниФес -ту, кога 1887. год. подпи-