Српски сион

•6г 19. _ _ „ОРПСКИ

У Темишварској дијецези световни : У Темишвару: Др. Михајло ТодоровиЛ. У Кикинди: Марко Богдан. У Мокрину: Милпн ЋосиЛ учитељ У Врањеву: Др. Љуба Павловић. У Бечкереку : Др. Милош ЂорђевиЛ. У Модошу: Мата Косовац , учитељ. У Ст. Миклошу: Др. Бранко ИлијИ. У Араду: Петар Љунгулов (ратар). свештеници: У Кикинди и Темишварском срезу: Миливој РадовиЛ парох у Кикииди. У Мокринском и Врањевачком срезу : Миливој ЈовановиЛ. У Бечкереку и Модошком ерезу : Љазар Нешковић парох. У Арад-Ст. Миклош: Паја Милин, парох у Башахиду. Ватикански еабор. (Одломак ив књиге „Исторја хриспакекоц церкви вђ XIX. в$к$. Издаше А. П. Лопухина, тоигб I."). — превео: Лазар Богдановић. Мисао о сазиву васељенског сабора. Састанак учених сила. Була о сабору с нозивом на њ'. Разне струје. Протести оротив новог догмата, Њихова лукавства ирема њему. Главни иредставници опозиције и њихова настојања да отклоне овај по цркву опасан пројекат. Жестока борба партијб,. 1ично учашће папе у њој Ликовање инфилиблист& — присталица непогрешивости. Текст догмата о непогрешивости иапе. Последњи дан сабора. Преврат у историји иапства и губитак светске власти његове. Мучно је рећи, кад се је баш у Пија IX. понајпре јавила мисао — да сазове васеленски сабор. Већ у години 1846. као да ју је исказивао; али кад беше забављен питањем о проглашењу догмата о непорочном зачећу, дакле између 1850. и 1854. године, то је на примедбу једног доииниканца, да нови догмат претпоставља проглашење нанске непогрешивости, папа одговорио: „доћиће и она". По сведоџби језуита, Пије је био убеђен, »да он има нарочиту миси.ју, да прогласи и једно и друго — и непорочно зачеће и непогрешивост — за догмате». Како било да било, спреман>е за сабор отпочело је већ зараније, и дух

СИОН. 8 .. № 299.

се ,је тога самовлашћа, којим је био папа одушевљен, и коме се хтело да даде законито оправдање саборним закључком, јасно показао већ у епциклицп од 8. декембра 1864. г. а нарочито у приложеном јој „силабусу" или списку главних заблуда новијег времена, од којих су се иодвргавали осуди међу осталима и сви захтеви о слободи вероисповедаља, савести, речи и науке, о независности светске власти од духовне, — једном речју сви принциии најновијег државног и друштвеног живота. Након четири године иза тога, наиме 1867. године, кад је свечано славио годишњицу св. Петра, не пропусти он већ да отворено објави, да се он давно носи мишљу — да сазове васеленски сабор ради исцелења многих зала, од којих страда црква. На ово пет стотина епископа, који су тада присуствовали у Риму, одговори, да им је врло мило што им је извештено, да папа хоће да у таквом сабору нађе исцелења. Неки су се при том озбиљно могли надати, да ће сабор најзад поставити границу вечитим немирима и непоретцима и да ће, пошто одреди правилан одношај међу духовном и светском влашћу, папом и сабором, папством и епископатом, исцелити све неуредности, од којих је црква патила. Но њиховим надама није било суђено да се испуне, јер су језуите били већ попримили све мере на то, да из тога сабора створе оруђе за апотеозу папства, а пошто се је папство већ сасвим налазило у њиховим рукама, то и да потпуно утврде своје врховно господство у римо-католичком свету. Ради припреме за сабор било је у Рим позвано много римо-католичких богослова; али при избору њихову мање се пазило на њихову научну спрему, него на њихов одношај према, идеји о непогрешивости. У догматичном одсеку главну је улогу играо језуит Пероне, ограничени схоластик, који се није могао сложити с туђим мишљењима; а њему ио-боке стајаху : доминиканац Спада, који се прославио својом заштитом вечности наклених мука, — Кардони, строги јуриста, који је ставио епископима у дужност да живе строго — монашки, — Бартолини, који је доказивао, да Је свети дом у Лорету онај исти, који је раније био у Назарету, — Билијо, коме су приписивали главно учашће при састављању силабуса. Из Енглеске дозваше несретнога, полусуманутог Талбота, из Француске — лепореког опата Фрепела,