Српски сион

Стг. 300

„СРПСКИ

сион

Бр 19.

који је у Сорбони дуго време држао знамените лекције из аатристике. Из Немачке су били дозвани Шрадер и неколико других језуита, и тек онда, кад се прашки кардинал Шварденберг успротивио томе, указујући на једностраност тога збора, бијаху у Рим позвани такође и други научењади, нарочито Хефеле епископ ротенбуршки, и опа^ Ханеберг Сви сакупљени богослови били су подељени на седам комисија, а свака се од њих налазила под председништвом по јецнога кардинала; задаће. поверене тим комисијама, биле су различит«. Хефелу је било поверено да скупи докумеитарна дата о делима и цзремонијалу на Тридечтинском сабору; Хансберг и Тајнер састављаху извештај о манастирима на исто^у, који се мало односио на ствар. У догматичној комисији заседали су текође Клеменс Шрадер, Францелан, Швец, Гитингер и Алцог. Сви богослови дужни су били иоложити заклетву да ће чувати тајну, и то тако строгу заклетву, да је нарушење њезино вукло за собом безусловно одлучење. Против сваког обичаја епископи су готово сасвим били искључени из припремних радња за сабор. Кад су се немачки еиископи сакупили на претходни састанак у Фулди (1867. г.), то је папа у испраћеној им посланици захтевао од њих, да му саопште своја мишљења сваки засебно, а не сви заједно, и тражио при том, да све држе у највећој тајности. 29. јуна 1868. г. изда папа Пије IX. булу, којом је формално позивао епископе у Рим на сабор, који је имао бита отворен 8. декембра 1869. године. Указујући на мрачне прилике времена, папа нредлагаше: „На том се васеленском сабору има брижљиво и нотанко иследовати све оно, што се односи на славу Божју, чистоту Еере, достојанство богослужења, вечно спасење људи, црквену дисцишшну, корисно и темељито образовање клира, послушност црквеним законима, бригу о наравствености, на хришћанско васпитање младежи, мир и, пре свега, вечност". На позив су понајпре одговорили холандијски и белгијски епископи заједничком посланицом, која је у Риму произвела веома велику радост. Други се епаскопи нису одазвали тако радо, и тако се 'наједаред нојавише два противна правца: либералан. који је натезао сва јадра да би постигао нризнање папеке непогрешивости. Да би се „заблудели извели на пут истине", позив беше по-

слан такође и источним црквама и протестантима. Опат Теста беше 5. (17.) октобра у аудијенцији код цариградског патријарха; алп потоњи, који је из новина дознао за нозив, што га је разаслао „енископ древнога Рима". изјави, „да он неће отварањем старих рана да ствара нове болове". А толико је исто мало одзива на свој позив нашао папа и код других грчких патријараха на истоку. Протестанти такође нису хтели да следују позиву папином — „да се поврате у једно сгадо Христово". У место одговора са стране немачких протестаната, врховни црквени савет у Берлину, унаточ захтевима папе, издао је т>зив на прилагање у корист савеза Гусгава Ад,олфа, коме је задаћа помагање евангеличких оиштина у римокатоличким земљама. Осем тога су богослови у Гренинчену и евангелички савез и свештенство у Женеви издали писмену изјаву о том, да они не могу участвовати на сабору. Само је један протестант изјавио, да озбиљно прихваћа позив: то је био англикански еиископ Куминг, иознати апокалиптик. Он се обратио с питањем на вест минстерскога архпепископа Манинга у погледу услова, под којима би могли и протестанти нримити учашће на сабору. Манинг испрати ово питање у Рим, откуда му стиже одговор, да се иротестантима као блудним сивовима дочушта само да се поврате у очин дом. Доцније је иана додао још, да ће у Риму бити неколико богослова, који се неће устручавати да ступе с протестантима у распре ради њихова обраћења; али се на сабору протестанска ствар ннће ни износити. Неки се Јевреји обраћали иапи с молбом да се и Израил позове, али добвше одговор, да берба за Израиљ додуше још није наступила но папа се нада, да ће и с њега узабрати неколико гроздова. Усупрот црквеном сабору, који је пана сазвао, одлучи талијански савез слободних мислилоца у Милану сазвати свој властити „сабор Ј у Неапољ, и граф Ричиарди разашље позив на њ'. На позив се одазваше: Кине, Литре, Мартин, Мишле, Молешот, Улих, берлински хегелијанац Михелет, Гарибалди и неколиео талијанских универзитегских професора и представника ђачких друшгава у Болоњи. „Сабор" <е у истину састао, но упркос целом религиозном и политичком радикализму, који је он стао проповедати, није он добио никак-