Српски сион

„орпеки

1ЖШ".

Бр. 20.

У Русији. (Царско Одликоваве Владимира Карловиба Саблера). Његово Величанство Дар и Господар Руеије Никола П. благоизволео је издати и упутвти врломе другу Оберпрокурора Руског Св. Сииода г. Владпмпру Карловићу Саблеру овај свој впсоки царски рескрипат: „Владимиру Карловпћу. Обзиром иа ванредно усрдну и ревну службу Вашу као друга оберпрокурора Светог Спнода, исто тако и за труд Ваш у погледу уређења црквено-парохијских школа и обнављања старих храмова, дајем Вам каваљерство Императорског ордена светог благоверног и великог кнеза Александра Невског , чије знакове шзљући, налажем Вам, да их метнете на себе и носите према установи. Оетајем према Вама благонаклони. Николај (Олакшице свештенству). У Русији је влада дада православним свештеницима прп вожљи на државним жељезпицама олакшице, какве имају и официри; имаће права са билетом треће класе возити се Ј ДРугој класи вагона. (Казне за светотатотво у Русији). Још 1898. год. удесише четир особе (већпном ђацп од 20 го" дина), експлозију номоћу за то удешеног механизма у цркви курског знаменског манастира, а нред иконом Богородичином. Кривце дуго не могоше ухватити, но јесенас им уђоше у траг. На пстразп признадоше ови свој чин и намеру, да су тим хтели поколебати веру у чудотворну икону Богородичпну (која је остала у експлозији неповређена п ако је трон, у којем је стојала, делимично разрушен.) Екеплозија је била удешена за два сата по поноћи, кад ннког у црквп не буде, па је тако и изведена. Узевшн у обзир младо доба криваца, као олакшавајућу околност, затпм њихову лакомисленост п кајање, казнио их је цар овако: једног на петгодишње прогонство у акмолннску област, једног прогонством на пет, а двојицу на три годнне у источној Сибирији. „Церк. В." 1902. А. Ж. Разне белешке. (Старокатолицизам у прошлој години) ГГри развнјеној пропаганди палства, које употребљава сва ерества, да би подчинило себи хришћански свет, са радошћу ипак можемо констатоватн, да идеја васељенског хрпшћанства на пнославном западу није сасвим умрла, већ да има својих поборника, који, не гледећи на свемогуће беде, па шта ваше и гоњења, не престају војевати за ту идеју. Такав је старокатолицпзам, којп не само да живи, већ и напредује, упркос злурадним заверама језуита и других агената

панства против њега. Истина у њему нема оне старе ратоборности, којом се одликовао за свога тридесетогодишњег живота. Но то још не значп, да је он ослабио у свом раду, већ само то, да је за њега већ прошло време оног ратничког живота, кад се морао боритп за свој опстанак: он је заузео место међу западнпм веропсповестима, па се сад впше бави унутрашњим својим устројством, него спољашњом борбож. Уз то су са иозорнице његове сишли скоро сви главни иницијатори н вође, који су на својим плећима издржавали сву ону знамениту борбу и победили у њој ири свој огромиој папској сили. Ново покољење је одељеко од тога бојног доба већ десетинама година, те зато оно и није тако ратоборно расположено, већ са већом мнрноћом ради око довршења свога дела — у нади да ће довестн до жељене сврхе. На жалост се списак умрлих подвпжника првог неријода старокатолицпзма сваке годпне увећава. Прошле године умре један од најславнијих раденика и вођа старокатолицизма, проф. Јован Ланген. С њпм је старокатолицизам изгубио тако рећи главну своју црквено-историчку снагу, јер је то био особито учени специјалиста у области историје папства и у време силне борбе са ватиканским напством његова велика ученост у цркееној историји много је помогла не само да се изобличе папске неправде, већ да се јасно изложе и оне основе, на које се требао поставити сав старокатолички покрет. Љегова „Историја римске цркве до папе Иноћентија Ш." (у 4 свеске 1881—1893. г.) свагда ће бити одличан споменик дубоке и опшнрне црквено-историјске учености и још ће дуго бити извором за материјал у борбп са папскпм неправдама не само за западне већ н за православно-источне богослове, који такође могу наћи у њему много корисног знања важне грађе. Родом из Колина (1837. г.) Ланген је особито значајан као професор у Вону (од 1860. г. све до смрти 13. јулија по р. к. 1901. г.) У 1870. г. заједно са другим знатним учењацима устане он против ватиканског догмата, рада чега га је колински архпепископ Мелхерс заједно са Хилгерсом, Рајшем и Кнодтом одлучио од римске цркве. Од тога доба није он остављао пера из руку, већ је ревно изобличавао неправде папске системе н паписао множину чланака особито у „Међународној Богословској Ревији". Међу тим чланцима било је и таквих, који су и за православно богословље јако интересаптни, као: „Ринска фалсификација грчких писаца" (св. 9.), „Грчко-католичко учење о папству" (св. 11.), „Грчко учење о тајпама (св. 12.), „Ни-