Српски сион

БР. 20

„СРПСКМ сион«.

О гр . 311.

По свршетку црквеног обреда свечано буде испраћен од службеног свештенства и епископб. као и од патријарха, и од изасланства, које га је позвало, до стана му отпраћен. 8. Ако краљевски повереник жели у саборске седнице доћи, не може се у тој његовој намери препречити. Ну при таким приликама сваки церемонијалан дочек изостаје. 9. У особитим приликама, или ако краљевски повереник има за сабор званичних саопгатења, дочекује се краљевски повереник церемонијално, а исто тако и закључење сабора чини се по сличним церемонијама. 10. Приликом одласка краљевског повереника имају се односне сличне церемоније одржати.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО.

И з б о р и поеланика за еазвани на дан 26. маја (8. јуна) о. г. ерпеки правоел. народно-црквени еабор. Дана 11. (24.) маја г. о. био је избор посланика у Вршачкој дијецези , а изабрани су: световни: У Вршцу: Др. Јован ЈовановиЛ Змај. У Вршашчом срезу : Др. Жарко МиладиновиК. У Белоцркванском ерезу: Васа СтефановиЛ. У Улманском сречу: Мита Елицин (учитељ), У Ковинском срезу: Др. Миливој БабиЛ. У Панчеву: Др. Стева Јовановић. У Црепајском срезу: Др. Јован РадивојевиЛВачиЛ. У Перлеском орезу: Милш ГеоргијевиЛ. Свештеници: У Вргацу, Вршачком и Уљманском срезу: Сава ЦвејиЛ, У Иланџи, у Панчеву, црепајском и Перлеском срезу: Јован Гаврилови%, парох у Дески. У Белоцнкванском и Ковинском срезу: Владислав РистиК, парох у Баваништу.

Ватикански сабор. (Оддомак из кшиге „Иетор1а хриепанскои церкви вђ XIX. в1јк $. Издаше А. П. Лопухина, том- б i."). — превео: Лазар Богдановић. (Наетавак) Раздражење, које је тиме изазвано на свим странама, како међу богословима, тако и међу световњацима п дииломатима, било је огромно. Па Паскинској колони (сгунцу) у Риму освану натпис: „ЈШП," с овим тумачењем: „Јо N011 КЈсопоаео 1пГа11тН1а" („,а не иризнајем пепогрешивост"), и свуда се чули гласови, који су били слични гласу на римској колони. Независнији католици сакупљаху се и осниваху савезе „ради отпора ултрамонтанским намерама", а скупштина световњака у Кобленцу испратила је епископу трирскоме адресу, у којој је протестовала против тврдње језуита,, да су они само „у иравом смислу католици". Особито је велику буру изазвао анонимни Јанусов спис под насловом „Папа и сабор", у ком је открита била голема црквено-историјска наученост у опровржењу новог догмата, и многи су већ тада видели овде руку доцније знаменигог професора Делингера заједно с другим минхенским професорама. Ова је књига силно узнемирила курију, и она Је уместо сваког одговора на гемељите сумње Јанусове ту књигу увела у индекс забрањених књига. Ни.је сада више ћутао као јеретик осуђени минхенски филозоф Фрошамер а његов изврсни друг Хубер осветлио је одношај међу папством и државном влашћу у полемичком труду, који се по.јавио као одговор на „Анти-Јануса" ултрамонтанца професора Хергенретера.* Бонски универзите1 је стојао у сноразуму с већином минхенских професора и послао је келнском архиеиископу адресу, састављену у истом духу, као и коблецка, адреса. У Француској је епископ Марег сурски, декан паришког богословског факултега, издао учено дело нротив непогрешивости, које је Рим строго забранио продавати и даље распачавати. Епископ орлеански Дипанлу озбиљно се изјавио против подизања непогрешивости на степен догмата, али други француски епископи заузеше нротиван положај. Борба се распламтела, али јој је курија учинила крај тиме што

* Автор његов био је про#есор у Вирцбургу, главном центру ултрамонтанетва. Књига се нојавида неколико меееци ноеде Јануеа у Фрајбургу 1870. године.